Na malom staklenom stolu u kuhinji bila je duboka staklena čaša koju sam do pola napunio vodom s česme. U čaši je bio mali buket svježe ubranih ljubičica. Bio je to miris koji je ona najviše voljela, pa sam se ja uvijek trudio da svake sezone ljubičica, po jedan buketić bude na stolu u kuhinji i da otvorim vrata svih soba tako da joj cijeli stan miriše na ljubičice.

Bilo je sedam ujutru. Napolju se spustila magla i kad sam podigao roletne na prozoru u kuhinji, vidio sam da su se teški sivi oblaci nadvili nad krov zgrade. Znao sam da će uskoro pasti kiša.

Ruka mi je počela trnuti, jer sam već drugi sat zaredom nosio našeg tromjesečnog sina. Noć prije, dobio je grčeve i gasove, pa smo mu naizmjenično masirali stomak i rastezali noge, jer nam je pedijatrica u gradskoj bolnici rekla da ako bebi rastežemo noge, lakše će se pokrenuti i prazniti crijeva.

Izašla je iz kupatila u bijelom ogrtaču, čije je jedno rame bilo otkriveno. Ispod ogrtača je imala blijedo plavu majicu na bretele i donji dio pidžame. Sjela je na stolicu naspram nas dvojice.

„Opet mučnina?“, pitao sam je.

Klimnula je glavom.

Otkada se porodila prije tri mjeseca, svake sedmice, skoro svako jutro, imala je nagone za povraćanje. Ja sam se trudio da što više sati budem s bebom, da bih njoj omogućio da ima dovoljno vremena da jede, da se okupa i opere kosu, naspava se i brine se za sebe.

Prošle sedmice, dok sam čekao lift u haostoru zgrade, saznao sam da sam papučar. To jeste, da su mi taj nadimak dali ostali muškarci s kojima smo dijelili zgradu.

Ono što naše komšije nisu znale, to je da sam zbog te žene rado bio papučar. Šta god to u njihovim glavama podrazumijevalo.

Tri godine od svadbe, ona se u mojim očima nije nimalo promijenila.

Uporno je govorila da treba da smanji hranu i da počne da trenira. Meni se trening u prvih nekoliko mjeseci od porođaja činio suludim. Stala bi ispred ogledala i dodirivala svoj stomak i obraze, govoreći da su naduveni i da joj se kilogrami vide i na licu. Da ima podočnjake i da joj je čelo dehidrirano.

Ja bih u tim trenucima spustio bebu na krevet i prišao joj. Zagrlio bih je i poljubio svaku njenu nesigurnost.

I tako smo se grlili, dok beba ne bi osjetila da nijedno od nas dvoje nije pored nje i počela plakati.

Ustvari, grlili smo se, dok njen ozbiljan i strog glas nije prekinuo moju maštariju. Dovoljno je bilo da joj pogledam krupne, smeđe, vjeveričje oči, pa da namaštam cijeli naš zajednički život, koji bi se desio da sam ja bio spreman za nju u isto vrijeme kada je ona bila spremna za mene.

Sjedili smo na jednoj od klupa na trgu s kojeg se vidi prozor stana koji ona i ja nikad nismo kupili.

Gledala me je širom raširenih zjenica i činilo mi se da skenira svaku boru na mom licu. Baš kao kada smo sjedili na ovom istom trgu prije pet godina. Kada sam mislio da se trudi očima upiti moje lice za slučaj da se nikada više ne vidimo. Ustvari, ona je urezala svoje lice u moje sjećanje i nijedna crta njenog lica nije izgubila svoju oštrinu za ovih pet godina kako se nismo vidjeli.

„Rekao mi je vlasnik da stalno dolaziš u stan.“, rekla je ozbiljno i posmatrajući me kako kakav detektiv koji pokušava naći nešto sumnjivo ili neki dokaz u mojoj priči i gestikulaciji.

„Nije stalno. Samo kad mi je rođendan.“, rekao sam ne znajući ni šta sam rekao ni je li to što sam rekao bilo na našem jeziku.

„Danas ti je rođendan?“, pitala me je sumnjičavo.

„Nije.“, rekao sam.

„Pa, što si onda došao?“, pitala me je.

„Što si mu dala moje ime?“, odgovorio sam joj drugim pitanjem.

Isto kao da je to pitanje trgnulo iz sna. Nije više bila u poziciji detektiva. Duboko je udahnula i počela gledati prema dječijem igralištu pored trga.

„Vjerovatno iz istog razloga zbog kojeg ti dolaziš u stan svaki rođendan.“, odgovorila mi je mirno.

Ugrizao sam se za usnu. Nije bio potpun, ali s druge strane i jeste bio potpun odgovor.

„Zna li tvoj...“, stao sam, jer nisam mogao, a ni želio da izgovorim. „Zna li on za nas?“.

„Nema šta da zna.“, rekla mi je, kao da se uvrijedila pitanjem. Ponovo me je pogledala ispitivački i prodorno.

„Jesi li ljuta?“, osjećao sam se kao malo dijete koje stoji ispred mame i nešto je skrivilo.

Ponovo je duboko udahnula i pogledala me.

„Nemam na šta biti ljuta.“, odgovorila je mirno.

Klimnuo sam glavom i pogledao u pod. Ne znam šta sam očekivao da čujem.

„Ali bih voljela da je bilo drugačije.“, rekla je.

Pogledao sam je. Malo me nasmijalo. Uprkos svemu, ni ona mene nije zaboravila.

Bilo je to olakšanje, ali i tuga. Čini mi se da bi mi bilo lakše da mi je stavila ruke oko vrata i krenula me daviti. Ili psovati me.

„I ja.“, rekao sam. Sebično, uhvatio sam je za ruku i nježno je pritisnuo.

Trgnula se na trenutak i odmahnula glavom. Prešla je svojim prstima preko mojih i izvukla ruku iz moje.

„Nećemo se više vidjeti.“, rekla mi je i pogledala me.

„Znam. Rekao mi je vlasnik stana da se seliš.“, rekao sam.

„I to.“, odgovorila je. „Nije ono što želim, ali tako je najbolje.“

Odmaknula je leđa od klupe i bila je spremna da ustane.

„Znaš da nikad nećemo znati je li to stvarno najbolje ili nije, zar ne?, pitao sam je.

Možda biste rekli da sam sebičan, narcis ili da ne zaslužujem da mi uopšte odgovori na ovo. Možda mislite da nemam pravo da je pitam ovo, ali mislim da svaki čovjek barem u jednom momentu svog života, zaslužuje luksuz da bude slab, sebičan ili narcis.

Ako smo iole normalni, trudimo se da živimo život karakterno i kao relativno dobre osobe, po cijenu svih svojih slabosti. Ali barem za jedan minut života, dozvoljeno je da te slabosti isplivaju.

Približila se mom obrazu. Zatvorio sam oči. Poljubila me je u obraz i odmaknula se od mene.

Ustala je i otišla.

Kad sam otvorio oči, nigdje je više nisam mogao vidjeti, posebno jer mi je gomila suza tekla niz obraze i maglila vid. Možda ipak i jesam papučar, kako su me moje imaginarne komšije u stanu kojeg nikad nismo kupili nazvale.

Prošlo je tačno tri sedmice od našeg susreta. Ona se odselila sa svojim mužem i malim sinom u Švicarsku, a ja sam odlučio pružiti sebi šansu da dostojanstveno bolujem, ali i da me moj dostojanstveni bol ne spriječava da živim i upoznajem i druge ljude.

Možda, samo možda, kad dovoljno vremena prođe, pojavi se drugi par očiju i budemo spremni jedno za drugo u isto vrijeme.

Ipak, mislim da ću zauvijek izbjegavati da čujem bilo šta o njoj.

I nemojte me pogrešno shvatiti, nije to zato što nju mrzim ili zato što mislim da će se moj život završiti, ako čujem da je dobila drugo dijete ili da nikada više nije pomislila na mene. Nego, zato što dugujem i ja sebi da konačno počnem da živim i pustim krivicu što nisam bio spreman ili što sam je pustio da ode, da izblijedi. Samo mislim da sada i još neko vrijeme, šta god čujem o njoj, neće pomoći u tome.

Ima momenata kada one dobronamjerne, ali klišeizirane rečenice poput. „Biće to sve dobro“ ili „Ko zna od čega te Bog štiti“, koje nam bliski ljudi govore kad neko raskine s nama da bi nas utješili, ne pomažu.

Nekad, niko ne zna zašto je to dobro. Samo se desi. I na kraju shvatiš da te Bog ne štiti niodčega i ti i ta osoba samo nastavite živjeti svoje živote kao da nikad ništa nije bilo.

Ostaje vam to neko peckanje u grudima, jer znate da je moglo biti i da bi bilo dobro da je bilo, i ostaje vam stan koji nikad niste kupili.

Ja i ona, bili smo samo ljudi. Ni dobri, ni loši. Sasvim obični ljudi kojima samo nije išlo. Možda u nekom drugom životu. Ali pošto ne možemo biti sigurni da tog života ima, ovaj je sve što imamo.

Što se stana koji nikad nismo kupili tiče, saznao sam da se jedna porodica sa dvoje djece doselila tu. Vlasnik je bio presretan što se stan konačno prodao i što me nikada više tu neće vidjeti.

A kad sam ga htio obići posljedni put prije svog odlaska iz grada, vlasnik je rekao: „Što ste gledali, gledali ste. Ima nekog unutra.“

Bio je to gorko-slatki osjećaj.

Iako to nismo nas dvoje, stan je ipak dočekao svoje ljude.