Na peronu je duvao onaj vlažan zimski vetar što uvlači hladnoću u kosti i ispod jakne, ma kako bila zakopčana. Putnici su se zgledali, međusobno se pitajući nemo, dokle će se još mrznuti? Hoće li već taj voz? Ko da ne veruju brojkama na staničnom digitalnom satu. Nebo je sivo, tmurno. Ispada neka nevidljiva kišica, tužno. Klupe su mokre i ne može se po njima sedeti.

Stiže konačno i taj jedini moderni brzi voz. Još ni ne verujemo sasvim da je naš, koliko je čist. Naši vozovi su zapišane olupane kante koje kasne. U ovom najbržem, malo se i snebivamo. Otvaraju se automatska vrata skoro bešumno i ulazi bez guranja.

Na ulazu u kupe, nekad mora da se sačeka ako kogod skida jaknu u uskom prolazu ispred svog sedišta. Kao u avionu, nema ni za koga dalje dok baš svaki kofer, kaput i guzica nisu na svom mestu.

Iritira koliko mora da se prećuti da nas zaista baš briga. Samo hoćemo dalje. Ali ćutimo i vrlo nasilno čekamo. Svi zaziremo ispred svog mesta, da nas besna rulja ne bi linčovala. Smeškamo se kao stjuardese sabijeni između naslona dva reda, dok se ne smestimo. Ako znamo reda.

I sad, umesto da žurno hrupim u kupe i nađem broj sedišta, moram da sačekam da se jako krupan odrpani starac svojom telesinom skloni. Ne znam šta me više čudi - što je uopšte takav tu ili što ne može od njega da se prođe.

Ubrzo se mimoilazimo i shvatam da na njega vonja, što ne mogu da izbegnem. Čudno, kvari mi iluziju. Jer volim da zamišljam da je ovo voz kakvim se voze i japanski biznismeni, engleske studentkinje i naši milenijalci zaposleni u stranim kompanijama. Da ja odudaram, ne starac, koji pravo reći, ko da je omašio šinobus.

Dere se taj, toliko viče dok priča telefonom, da nam ništa drugo ne ostaje nego da prećutno učestvujemo u razgovoru. Negoduje. Jako je ozlojeđen, što mu nisu dali da na sav glas pušta Mileta Kitića. Kakav je to jebeni voz? Auto će da popravi i ni za milione više nikada neće kupiti voznu kartu. Ispred njega na stočiću flaša Pepsija od 2 litra, litar jogurta. Ispod otrcanog džempera boje pokislog psa, krije nešto na ogromnom stomaku. Telefonira neprekidno i demonstrativno.

Svi u kupeu izbegavaju da gledaju u njegovom smeru. Kriju poglede u blatnjavoj ravnici koja promiče ili ekranima.

Jeste, priča s prijateljem automehaničarom, koji može da mu za dan popravi njegovu krntiju. Pa možda i da ga proda? 2001. godište, dobra marka, možda i celih trista, četristo evra može da dobije? A kada ćete ti i žena doći? Kupio sam jelku za šest evra i svetla za deset. I kugle i zvezdu za vrh. Jel kitiš ti jelku? Nisi još? Ima vremena, bar pet, šest dana pred Novu Godinu. Dođite, znaš kakav mi je stan, ima i lift! Moraš sad da ideš?

Prekida vezu i otpija gutljaj Pepsija. Svi se ponadamo da će narednih petnaest minuta makar umuknuti. Uzalud. Vazduh već toliko ustajalo smrdi na starost, nemoć i beli luk da mu niko ništa dobro ne misli.

Zove firmu koja preprodaje polovne automobile. Nudi, daje generalije vozila. Traži oko petsto evra. Slike? Svakom će reći, letos, dok je išao kod braće u Bihać, zaspao. Pa nije strašno ali stakla su otišla, retrovizori… Ma ne, nije bio pijan, samo je zaspao jer je loše spavao prethodnu noć… Ne može ništa dok ne slika i pošalje? Na ovaj broj? Kako ne plaćate toliko?

Prekida se veza. Psuje kako voz ne staje ni na jednoj stanici? Jebo vas Franjo Tuđman, zar već stižemo za petnaest minuta?!

Skuplja cegere, torbe ispod stola, ko da onolika telesina i flaše nisu dovoljan bagaž. Ne zna da otvori automatska vrata. Konačno se provlači do izlaza gde mu je i bicikl odložen. Dečiji ili neki mali poni, potpuno jadno smešan prema njemu. Konačno čeka da voz uđe u stanicu.

Biram suprotna vrata, jer mi je dosta otužnog mirisa propalog. Poslednji put, na peronu vidim čoveka s minijaturnim biciklom kako izgubljeno gleda natovaren cegerima. Svi ga zaobilaze. On ne zna da nema rampi, samo stepenice na izlazima ka stanici. Stoji nemo i gleda mutno u sve nas. Čuje najjasnije zvuk voza koji odlazi.