Šutim ti ime…
Neću da ga izgovorim,
neću da ga napišem
jer u slovima bi nestalo ono što osećam.
Ti si linija na dlanovima mojim,
i svaka borica na koži mi šapuće tvoje ime,
ali ja ga čuvam za sebe.
Kad svoje prste u pesnice skupim,
i zatvorim oči,
Ti si tu.
Ti si prvi korak
što vodi naprijed,
ali ne znaš da koračam po ivici,
da svaki moj korak
vodi ka tebi,
ali ti ne vidiš.
Sjaj u očima tvojim ruši sve prepreke,
čak i one koje sam sebi postavila,
ali ja se bojim da priznam.
Ti si krila,
kojim leprša moja duša,
ali ime…
ime ti šutim,
jer ako ga izgovorim,
nestaje čarolija.
U tišini svojih misli
pratim te korak po korak,
slušam tvoj dah
u sopstvenom srcu.
I svaki udah,
duboko, duboko, duboko…
dišem te.
Dišem i dišem,
kao da u tome leži smisao mog postojanja.
I opet šutim.
Šutim ti ime
jer ti si sve što nisam mogla da kažem,
sve što nisam smela da tražim.
Ti si suština mog večnog lutanja,
pustinja u kojoj cveta jedini cvet
koji me seća da postojim.
Svakog dana skupljam fragmente tvoje prisutnosti
i od njih pravim mostove preko svojih sumnji.
Svaka senka tvog osmeha,
svaka tvoja tišina,
leči i rani me istovremeno.
A ja ostajem ovde,
sa tvojim imenom na usnama
koje se ne smeju otvoriti,
sa tvojim dahom u grudima,
sa tvojim koracima u mislima.
I čekam…
na kraju priče,
na mestu gde se svi putevi spajaju,
na onaj trenutak kada ćeš tišinu razumeti
i kada ćeš shvatiti
da šutnja ponekad voli više
nego bilo koja reč.
Šutim ti ime…
ali dišem te.
I dok dišem te,
znam da si svuda oko mene,
da si svuda unutar mene,
i da ime nije potrebno da bi postojalo sve što osećam.

Viktorija Stojovska