Nekad sam se stidila svojih sjeni.

Mislila sam da su sablasti
koje tumaraju mračnim
i beskonačno dugim,
uskim hodnicima
svih mojih strahova
i sve moje boli.

Vrte se u krug.

Pomalo smotane i nespretne,
kao u cirkusu,
samo bez publike.
Hodaju po tankom užetu
koje biva sve tanje
i čiji končići pucaju sve više,
što duže ja izbjegavam susresti sebe.

Mislila sam da su moje sjeni
moje čistilište
na ovom svijetu
i ovoj zemlji.

Dok sam živa
i dok dišem,
biće moja opomena.

A onda sam odlučila biti nježna i milostiva
prema sebi i svim svojim sjenima.

Znate li šta sam otkrila?

Sve moje sjeni
nisu sablasti.

Nisu moje čistilište
na zemlji.

Sve su one nekada bile ja
koja je samo pokušavala
da preživi.

Poljubila sam sve svoje sjeni
i dala im najveći zagrljaj
od svih.

Koliko me je svaka od njih
držala u životu,
na svoj način!

Sve moje drage sjeni,
sada možete sjesti
i odahnuti.

Ja gradim samu sebe
u kojoj za sve nas
ima sigurnosti
i ljubavi.