Ostalo je da grebe u grlu.
I mene i tebe.
Ostalo je kao ukus
Koji nikako ne prolazi.
Bez obzira koliko čaša vode popiješ.
Cijeli jedan veći ocean je pred nama,
A mi imamo samo plastične slamke.
Ni mene ni tebe,
Niko nije naučio kako se vode ovi razgovori,
U kojima se ono što inače ljudi progutaju,
Treba reći.
Donekle, to je i u redu.
Neke stvari sami učimo kako odrastamo i sazrijevamo.
Samo, voljela bih da smo oboje naučili ranije.
Bili spremni prvi put kad smo se vidjeli.
Kad ti je pogled zastao na meni.
Znao si, odnekud sam ti poznata,
A nismo se ranije nikad sreli.
I nije to da imamo jedno od onih lica,
Koja su svugdje i nigdje.
To je nešto praiskonsko u nama.
Vanvremensko.
Nešto što su naše duše živjele zajedno,
Prije nego smo se mi rodili.
I pošto niko nije znao i ni sada ne zna šta da kaže - ćutimo.
Više puta si mi rekao,
„Ovo se meni prvi put dešava.“
I možda je stvarno u tome bila stvar.
A možda samo nisi znao kako da kažeš,
A da ne povrijediš i hvala ti na tome,
„Izvini, ali ne dopadaš mi se više.
Ne znam kad je počelo i prestalo, ali ne dopadaš mi se više.“
Volim da kažem – dovoljno sam zrela,
Pa bih to podnijela uzdignutih ramena i sa osmijehom na licu.
Rasplakala bih se pred tobom mnogo više nego što sam tada,
A tad sam se i nekako pokušala štedjeti.
Više puta sam ja tebi rekla,
"Hajde da raskinemo.
Ako se ne trudiš i ne namjeravaš da se trudiš,
Hajde da bude kraj."
Nijednom nisam mislila tako.
To sam iz straha govorila.
Osjećala sam da možeš da me povrijediš,
Pogotovo ako odeš.
I mislila sam, bolje onda da ja ostavim tebe.
I previjem ranu, dok još nije počela da krvari.
Pošto tad nisam znala,
Sad se pravdam time da je prošlo vrijeme za to.
I ostavljam sebi prostora da predahnem od realnosti
U kojoj te nema - i maštam.
Možda i ti misliš o meni.
Možda ne žalim uzaludno.
Možda i ti uzmeš telefon
I probaš da napišeš,
Sve ono nedorečeno.