Adrien, koji je dotad bio nagnut nad Clementovim radnim stolom u kancelariji, na kojem je bila otvorena crvena fascikla s dokumentom, za koji je Adrien pretpostavljao da je taj povjerljivi ugovor koji madam želi dobiti nazad, stajao je kao ukopan na mjestu, kada je vidio Clementa kako stoji pored kancelarijskih vrata i sumnjičavo ga posmatra.

Clement je ušao u kancelariju i približio se Adrienu i stolu.

Pogled mu je s Adriena skliznuo na otvorenu crvenu fasciklu. Uzeo je dokument iz fascikle u ruke i prelistao ga. Brada, kao da mu se odjednom skupila i povukla na gore, kada je svoju donju usnu povukao ispod svoje gornje usne.

Adrien bi se mogao zakleti kako su mu se krupne graške znoja počele slivati niz čelo i obraze i padati na pod uz glasan odjek. Vjerovatno se nije moglo vidjeti ispod teškog i debelog poslovnog odijela, ali drhtao je, kao da ima groznicu, uslijed visoke temperature.

Clement je vratio dokument nazad u crvenu fasciklu i zatvorio je. Stavio je ruke u džepove i pogledao u Adriena, sa istim izrazom lica, koji je imao, dok je prelistavao dokument.

„Ako ti je prva pomisao da mi kažeš kako si vidio upaljeno svjetlo u kancelariji i htio da provjeriš ko je, ne umaraj se. Hoću istinu i golu istinu. Jasno?“, pitao ga je Clement.

Nije imao prijeteći glas i nije izgledao ljut, ali je sumnja u njegovim očima na Adriena djelovala mnogo strašnije, nego kada bi Clement bio ljut i udario ga ili opsovao.

„Ja...“, počeo je Adrien, gutajući najveću knedlu, koju je ikada progutao. „Gospodine... Lakše će mi biti da me odmah ubijete... Molim Vas... Gospodine... Mrzim sebe.“, rekao je Adrien.

„Zbog čega mrziš sebe?“, pitao ga je Clement mirno.

„Ubijte me Vi ili ću ja sam sebe.“, rekao je Adrien.

„Još mi govoriš šta treba da radim?“, pitao ga je Clement, iako je pitanje više zvučalo kao konstatacija.

Adrien je udahnuo, pa izdahnuo. Izdisaj je bio dug.

„Ja...Nisam htio...Ona je...Htjela je da...“, počeo je Adrien, ali nikako da nastavi.

„Ako ne počneš govoriti tečno i bez mucanja, k'o kakva pizda, i pritom ne mislim na ženu, nego na karakternu pizdu, stvarno ću te ubiti.“, rekao je Clement bez imalo oklijevanja.

Adrien ga je samo posmatrao. Nikada nije vidio, niti čuo Clementa da tako govori.

„Madam Collete me je našla u kafani u kojoj sam sjedio. Nisam znao šta da radim. Kupila mi je konjak i dala mi znak da sjednem za njen sto.“, počeo je Adrien tečno govoriti.

„Što bi uopšte madam tebe tražila?“, pitao ga je Clement.

„Vidite, gospodine, na dan sahrane gospodina Duboisa, pokojnog muža madam Collete, htio sam da pobjegnem od one silne gužve. Otišao sam na drugi sprat i stao pored otvorenih vrata madam-ine spavaće sobe, ali nisam znao da joj je to spavaća soba i da je baš ona unutra. Samo sam htio da negdje pobjegnem.“, rekao je Adrien.

„Pretpostavljam da te ne juri, jer si vidio da su joj zidove sobe neokrečeni, a ona je madam. Šta si čuo?“, pitao ga je Clement.

„Madam je trudna. Pričala je sa svojom doktoricom.“, rekao je Adrien.

„Je li Dubois-ovo dijete? Ili je tačno šta pričaju?“, pitao je Clement zaintrigirano.

„Ja... Ne znam. Čuo sam još samo da joj doktorica traži da privremeno ode iz grada i da gospodin Dubois nije ni znao za dijete.“, odgovorio mu je Adrien.

„To je to?“, pitao je Clement sumnjičavo.

„Časna riječ, gospodine.“, rekao je Adrien.

„Adriene, ne vjerujem da imaš ni časti, a ni da si od riječi, ako hoćeš iskreno.“, rekao je Clement.

Adrien je samo ćutao i posmatrao Clementa.

Nekoliko trenutaka su stajali u tišini.

„Pretpostavljam da te je madam ucjenjivala da ne kažeš nikome iz redakcije, pa ni meni, za njenu trudnoću. Jer je dijete koje nosi u stomaku najvjerovatnije kopile.“, rekao je Clement.

Nije mogao objasniti zašto, ali osjetio je nalet ljutnje, koji mu je zapalio pluća i lice, kad je Clement nazvao dijete koje madam nosi u stomaku kopiletom. Da to nije bio Clement ispred njega, možda bi ga čak i udario. Adrien se pritom nikada i ni sa kim nije potukao.

„Dakle?“, prekinuo ga je Clement u razmišljanju.

„Bila je ljuta, ali nije me zbog toga ucjenjivala.“ Odgovorio mu je Adrien.

Clement je podigao obrve u iznenađenju.

„Nego?“, pitao je on Adriena.

„Hoće ovaj dokument.“, odgovorio je pogledavši u crvenu fasciklu. „Barem mislim da je to ovaj dokument.“

„To sam mogao i pretpostaviti.“ promrmljao je Clement sebi u bradu.

U jednom trenutku, obojica su samo posmatrali crvenu fasciklu, kao da su se takmičili koji će je prvi ukrasti.

„I šta ti je ponudila u zamjenu za dokument? Šta je to bilo toliko vrijedno da si me odlučio prodati?“, pitao ga je Clement.

Adrien je shvatio da sada dolazi do dijela razgovora s madam kojeg ga je najviše sramota priznati Clementu.

„Ja...“ počeo je Adrien opet mucati.

„Šta?“, pitao ga je Clement. „Pare, cijeli život besplatnog brijanja u njenoj berbernici, stan u nekom skupom kraju uz obalu? Šta?“

„Jedan poljubac.“, odgovorio mu je Adrien. „I ples.“

Clement ga je pogledao usta otvorenih od iznenađenja. Gledao ga je iznenađeno nekoliko trenutaka, a onda ga udario šakom u lice, tako da je Adrien pao na hladan pod kancelarije. Kad je Adrien prešao svojom rukom preko bolnog i slomljenog nosa, vidio je krv. Činilo mu se da mu mlazovi tople krvi teku kroz nosnice.

Clement ga je povukao za sako i počeo vući po podu. Adrien se pokušao opirati, ali bezuspješno.

Clement ga je povukao do stepenica ispred ulaza u zgradu. Upalio se alarm, ali Clementa kao da nije bilo briga.

Gurnuo je Adriena niz stepenice, ali Adrien se nekako dočekao na koljena i šake.

Pogledao je u Clementa, krvavog nosa i izranjavanih lica i šaka. Plakao je. Gledao je kako iznad Clementove glave svijetli crveni alarm na ulazu u zgradu.

Clement je sišao niz stepenice i naredio Adrienu da ustane, što je Adrien jedva učinio.

Povukao ga je za kragnu, dok se Adrien trudio da njegovi koraci prate Clementove.

„Otključaj auto i uđi unutra.“, naredio mu je Clement.

Adrien je otključao vrata s Clementove strane i otrčao na svoju stranu. Obojica su odmah ušli u auto.

Adrienov sako je bio potpuno krvav, a nogavice pantalona pocijepane.

Adrien je samo posmatrao parking ispred zgrade. Nije smio pogledati u Clementa, bez da mu Clement to kaže.

„Pogledaj me.“, rekao mu je Clement.

Adrien ga je odmah pogledao. Suze su mu se miješale s krvi na licu.

„Dečko, ovo je malo za ono što si uradio.“ rekao mu je Clement.

„Gospodine, neću nikada više. Ako hoćete, odmah ću otići kod madam Collete i tražiti da se vidimo i reći da joj ne mogu dati dokument i da sam pogriješio.“, govorio je Adrien.

Clement ga je rastuženo posmatrao.

„Dečko, prekasno je za to. Sad ti preostaje samo jedna stvar.“, rekao mu je Clement.

Adrien ga je iznenađeno pogledao.

I mislio je da će ga Clement prebiti, ako sazna za njegov tajni dogovor sa madam Collete, ali nije mislio da će ga ubiti. Ko će se brinuti o njegovoj bolesnoj majci, ako on umre? Od Clementa sad to ne može očekivati. Kako će ona podnijeti smrt svog sina jedinca? Hoće li ona umrijeti od tuge za njim?

„Sad ćemo igrati madam-inu igru.“, rekao je Clement mirno.

Adrien ga je iznenađeno pogledao.

„Dat' ćeš joj dokument koji traži.“, nastavio je Clement.

„Gospodine, ali onda će madam dobiti ono što traži.“ rekao je Adrien gotovo slomljenog glasa.

„Upravo.“, rekao je Clement. „Večeras idi u hitnu i saniraj to.“ pokazao je na njegovo krvavo lice. „Sutra uzmi slobodan dan. Mami reci da si imao saobraćajnu nesreću. Troškove hitne pomoći stavi na račun firme. Preksutra rano ujutru da si se nacrtao u kancelariji. Imam plan.“, rekao je Clement i posljednji put pogledao u Adriena.

Izašao je iz auta i otrčao do policijskih kola koja su se parkirala na ulazu u zgradu, jer alarm nije prestajao zvoniti. Mislili su da neko obija redakciju.

Adrien je samo posmatrao Clementa kako pokušava uvjeriti policajca da je sve u redu i da je došlo do greške, dok ih je svjetleći alarm obasjavao svojom crvenom svjetlošću.

Kad je policajac pogledao u Adriena u autu, Adrien je upalio auto i zaputio se do obližnje hitne pomoći.