Kad se okrenuo i vidio da iza njega ne sjedi niko drugi nego madam Collete, koju je tog istog dana na sahrani njenog muža, prisluškivao dok je pričala sa svojom doktoricom, Adrien se pretvorio u kamen.

Izgledao je kao zamrznut u vremenu.

Od umornih, oči su mu sada bile širom otvorene i fiksirane za sto za kojim je sjedila madam. Nozdrve su mu bile raširene, kao da pokušava da udahne, ali je izgledalo da ni dašak zraka ne dolazi do njegovih pluća, koja su bila nepomična. Usne su mu bile razvučene u jednu blijedu crtu.

Nekoliko trenutaka je samo nepomično sjedio i posmatrao madam, koja je mirno pušila svoju cigaretu.

Konobar je nekoliko puta prošao pored njega i zbunjeno ga pogledao.

Madam mu je klimnula glavom, nagnuvši bradu prema dole. Bio je do znak da uzme svoj konjak sa šanka i sjedne za njen sto.

Adrien je konačno udahnuo, iako jedva i plitko, nesigurno uzeo staklenu čašu konjaka sa drvenog šanka i prišao stolu za kojim je sjedila madam. Sjeo je na stolicu, ne govoreći ništa i spustio čašu na sto.

Madam ga je sve to vrijeme samo posmatrala, ne mijenjajući izraz lica.

Konačno je skupio hrabrosti da progovori.

„Madam... ž...žao mi je za ono danas. Ja... vidite... ja nikad ne bih... prisluškivao.“, mucao je Adrien, dok ga je madam gledala ne trepćući.

„No, ipak jesi. Je l' da?“, pitala ga je madam strogim, ali mirnim i sigurnim glasom.

Adrien je odmahnuo glavom.

„Samo sam htio da... htio sam da... bilo mi je muka... u gužvi. Bila je baš velika gužva. Popeo sam se na sprat da pobjegnem od ljudi. Nisam znao da ste Vi...“, odgovorio joj je Adrien. Ni sam nije znao šta pokušava da kaže i da li to što pokušava da kaže u tom trenutku izlazi iz njegovih usta.

„Šta si čuo?“, pitala ga je madam.

Adrien je ponovo odmahnuo glavom.

„Ništa. Kunem se. I da jesam, ne bih nikome rekao. Ja nisam takav čovjek.“, pokušao se braniti Adrien.

„Ali si ipak čovjek koji je izabrao da čuči iza vrata i sluša tako privatan razgovor, umjesto da se udalji.“, rekla je madam.

„Madam... vrata su bila otvorena. Ja... Nisam htio. Kad sam vidio da ste to Vi... ponijelo me je.“, Adrien se ponovo pokušao braniti.

Madam je blago iskrivila glavu i pogledala ga namrštenih obrva.

Adrien je shvatio da je rekao nešto pogrešno. Em je prisluškivao privatan razgovor madam, em se sada vadi toliko jadno i nesnalažljivo, da izgleda kao da laže. Madam će se vjerovatno javiti njegovom šefu, Clementu, i pričati s njim o tome. Onda će ga Clement otpustiti. Onda će Adrien morati reći bolesnoj majci da je dobio otkaz na dobrom poslu i razočarati i nju. To je već troje ljudi razočaranih u njega. To je već veliki rizik da neće moći majci kupiti lijekove koji joj trebaju.

Madam se nakašljala i trgnula Adriena iz razmišljanja.

„Ovdje imaju dobar konjak. Rupa je, ali im je konjak dobar. Popij malo. I ne brini se, ja plaćam.“, rekla je madam i ispila gutljaj konjaka iz svoje čaše.

Adrien je krenuo uzeti čašu koju je ona upravo spustila na sto, kada je madam privukla sebi i ponovo ga namršteno pogledala.

Adrien se trgnuo i uzeo svoju čašu.

„Oprostite...“, rekao je i ispio mali gutljaj. Spustio je čašu na sto.

„A sad mi reci. Šta si sve čuo, dok si prisluškivao?“, ponovo ga je pitala madam.

„Čuo sam da ste trudni. I da nije dobro za Vas da ostanete ovdje, dok ste trudni. I da gospodin Dubois nije znao za dijete.“, rekao je Adrien u jednom dahu. Nije znao da li mu je hrabrost dao gutljaj konjaka ili strah da mu neko od ljudi koji rade za madam ne urade nešto, ako je čuo ono što ne treba.

Adrien je prodisao.

Madam se naslonila na stolicu na kojoj je sjedila. Nekoliko trenutaka su sjedili u tišini. Madam je gledala u stakla prljavih prozora, a Adrien u izrez na vratu njene haljine, na kojem je bila ista ona niska sitnih srebrenih bisera koje je nosila kad su se prvi put vidjeli u njenoj berbernici. Gledao je njene usne na kojima je bio karmin boje mesa i umorne oči. Madam je imala podočnjake i bilo je očigledno da je nešto brine, ali je i pored umornih očiju bila neopisivo lijepa.

Njegovo posmatranje prekinula je madam koja ga je iznenada pogledala.

„Imam za tebe jedan prijedlog.“, rekla mu je.

Adrien je klimnuo glavom.

„Tvoj gazda Clement ima nešto što ja hoću.“, rekla je madam strogo i nagnula se prema Adrienu.

Adrien je zbunjeno pogledao.

„Šta to, madam?“, pitao ju je.

„Jedan dokument. Ugovor. U crvenoj je fascikli. Strogo je povjerljivo. Pripadao je nekom ko ga je očigledno prodao Clementu za novac. Sigurna sam da je Clement dosad od korice do korice iščitao taj dokument i da ga želi objaviti. Hoću taj dokument nazad.“, rekla je madam Adrienu.

Napolju je počela kiša. Sitne kapi kiše pokrile su dotad prljave prozore kafane.

Adrien se prisjetio kako je čuo Clementa, dok priča s nekim telefonom. Ima strogo povjerljiv izvor da je madam Collete naručila ubistvo svog muža. Pitao se, da li taj dokument koji madam traži ima veze s tim. I da li bi ona to uopšte mogla uraditi. Izgleda tako anđeoski.

„Šta želite da ja uradim?“, pitao je Adrien, iako je već mogao nagovjestiti.

„Clement ti vjeruje. Hoću da uđeš u njegovu kancelariju i da nađeš taj dokument. Imaš rok do kraja ove sedmice. Jer Clement želi objaviti ono što piše u tom dokumentu do kraja sljedeće sedmice. Donijećeš dokument ovdje.“, rekla je madam.

Bila je upravu. Clement mu vjeruje. Ako je to nešto što je Clementu ili njegovoj novinskoj redakciji bitno, onda će to što bi Adrien uzeo taj dokument i vratio ga madam, oštetiti Clementa. Čovjeka koji mu toliko vjeruje. Čovjeka koji ga je spasio nošenja tezgi.

„Madam... Ne znam koliko Vam je taj dokument bitan, ali ja...“, počeo je Adrien ponovo mucati.

„Ti ne želiš oštetiti Clementa?“, pitala je madam, mada je pitanje više zvučalo kao konstatacija.

Adrien je odmahnuo glavom.

„Daću ti novca. Koliko god želiš.“, rekla je madam i povukla dim cigarete.

Novac mu je trebao za mamine lijekove, iako je kod Clementa sasvim solidno zarađivao.

„Neću novac.“, rekao je Adrien odlučno. „Donijeću Vam dokument do kraja sedmice, ako uradite nešto za mene.“

„Šta to?“, pitala je madam.

„Ako mi date da Vas poljubim. I da plešem s Vama. Jedna pjesma i to je to.“ I njega je iznenadilo ono što je izašlo iz njegovih usta.

Madam je blago otvorila usta i povukla tijelo unazad prema stolici. Odmaknula je stolicu od stola i ustala. Ne gledajući Adriena, izvadila je nešto novca iz torbe i stavila na sto. Brzim koracima je izašla napolje gdje je brujao pljusak kiše.

Adrien je samo zurio u otisak karmina na čaši iz koje je madam pila konjak. Ustao je kao omamljen, uzeo svoj crni sako i šešir i izašao napolje na kišu.

Istog minuta, koliko je proveo na kiši, prije nego je ušao u svoje auto, bio je potpuno mokar. Iako je bilo kasno, iz susjednog pub-a, čula se muzika. Jazz.

Kad je stigao kući, ostavio je svoje nove kožne cipele napolju da se iscijede i skinuo mokar sako.

Ušao je u dnevni boravak, dok se s njegovih pantalona i košulje cijedila voda. Stajao je na pragu nekoliko trenutaka i zurio u svoju majku koja je mirno spavala na kauču.

Približio se majci i čučnuo pored nje. Ruka joj je bila otkrivena. Spustio je glavu i poljubio je u ruku. Namjestio je svoj obraz na njen dlan. Zbog hladnoće njegovog obraza, majka se probudila.

„Adrien?“, rekla je bunovno.

„Mama?“, odgovorio je Adrien.

„Šta je bilo? Je l' ti se nešto desilo?“, pitala je mama uplašeno.

Adrien je odmah pomislio na ono što je rekao madam. Uhvatili su ga strah, zbunjenost i panika i sve troje držali njegovu utrobu istovremeno.

„Nije ništa. Samo sam htio da vidim je l' ti nešto treba.“, rekao je Adrien i još jednom je poljubio u ruku.

„Ne treba ništa. Idi spavaj.“, rekla mu je mama i pomazila ga po kosi.

„Sav si mokar. Idi presvuci se.“, rekla mu je mama. „Je l' to tolika kiša napolju? Da ustanem ja, da provjerim je l' sve zatvoreno.“

„Ja ću, mama. Samo ti odmaraj.“, rekao je Adrien.

Narednog jutra, sunce se počelo slabašno probijati kroz sive oblake, koji su ostali na jutarnjem nebu, kao podsjećanje na sinoćnju kišu.

Adrien je obukao novi sako i cipele i izašao napolje.

Kad je zatvorio vrata, primjetio je bijeli papir na kamenu. Zbunjeno je pokupio papir s poda i kad ga je otvorio, vidio je da u njemu piše: Dogovoreno. Do kraja ove sedmice.

Ponovo su ga obuzeli strah i panika, ali je sada u njemu bilo i uzbuđenja. Uzbuđenja koje je peklo njegove grudi. Ako donese dokument koji madam traži u istu onu kafanu do kraja sedmice, poljubiće madam. Bila ja to čast za koju niko drugi nije smio znati, ali je bio siguran da će mu dati samopouzdanje do kraja života, pa makar nikakav uspijeh više nikada ne ostvario.

Malo je smetnuo sa uma da će za tu čast morati izdati čovjeka koji mu vjeruje i gleda ga kao prijatelja.

Parkirao je Citroen Traction Avant koji mu je Clement kupio ispred Clementove novinske redakcije i čekao da Clement izađe kako bi ga vozio na sastanak.

Vidio je Clementa kako izlazi iz redakcije užurbanim koracima i s osmjehom na licu.

Čim ga je Clement vidio, veselo mu je mahnuo.

U tom trenutku, osmjeh sa Adrienovog lica je spao, kad je pomislio na dogovor koji je napravio sa madam Collete prošle noći. Oblio ga je znoj i mogao je osjetiti kako mu se nekoliko kapi znoja slivaju niz čelo.

Clement mu je prišao i veselo ga potapšao po leđima.

„Nadam se da nisi sinoć bio negdje napolju po onom pljusku?“, pitao ga je Clement veselo.

„Nisam. Kući sam bio. Pazio sam mamu.“, odgovorio je Adrien.

„Dobar dečko.“, rekao mu je Clement. „Hajdemo. Žurimo. Brzo, brzo.“

Clement se zaputio prema zadnjem sjedištu auta.

Adrien je ostao da stoji u mjestu.

Zašto ga je Clement pitao da li je sinoć bio napolju? Da ih nije slučajno vidio? Da ne zna za njihov tajni dogovor? Da nije sve to bio samo test njegove odanosti Clementu?

Adrienovo razmišljanje prekinuo je Clement.

„Šta ti je? Zar me nisi čuo? Žurim na sastanak.“, rekao je Clement.

„Izvinjavam se. Odmah.“, rekao je Adrien.

Sve vrijeme u toku vožnje, Adrien je u prednjem retrovizoru gledao Clementa. Toliko da je u jednom momentu skoro udario auto koje je stalo da se parkira.

„Adrien?“, rekao je Clement. „Šta ti se dešava danas?“

„Ništa. Samo sinoć nisam dobro spavao. Mama je imala bolove.“, rekao je Adrien.

„Nadam se da nije ozbiljno.“, rekao je Clement.

„Nije, prošli su.“, rekao je Adrien.

„Čuj, Adrien. Rekao sam ti već jednom. Ako bude došlo do toga, ja ću platiti cijelu maminu operaciju. Možemo je čak poslati u neko odmaralište na nekoliko sedmica. I to ću platiti. Sve se uvijek da rješiti.“, rekao je Clement.

„Hvala.“, rekao je Adrien.

Nije znao šta drugo da kaže. Ali je znao da bi sad najradije izvadio svoju jetru iz svoje utrobe, isjeckao je na sitne komade i pržio na onom istom konjaku koji je sinoć popio.

„Vidimo se kasnije.“, rekao je Clement i izašao iz auta.

Adrien je klimnuo glavom. Kad je bio siguran da se Clement udaljio od auta nekoliko koraka, udario je u volan šakom. Pazio je da ne potrefi sirenu, da ne bi skrenuo Clementovu pažnju.

Tu istu veče, uprkos tome je što iz sata u sat sve više mrzio sebe, Adrien je otišao u Clementovu novinsku redakciju.

On je bio među rijetkima koji su imali ključeve za slučaj nevolje. Nije palio nijedno svjetlo, osim u Clementovoj kancelariji.

Duboko je udahnuo i ušao je kancelariju. Počeo je prstima prelaziti preko fascikli i dokumenata na Clemetovom stolu. Nigdje nije bilo crvene fascikle. Otvarao je jednu po jednu fijoku. Konačno, u trećoj po redu s lijeve strane Clementovog stola, bila je crvena fascikla. Zatvorio je fijoku i stavio fasciklu na sto da provjeri šta piše u dokumentu. Otvorio je dokument i počeo ga prelistavati. Vidio je da u njemu piše ime i prezime madam Collete. Charlotte Colette.

Više nije bio jedini muškarac koji će poljubiti madam Collete, osim njenog pokojnog muža, nego i među rijetkima koji znaju njeno ime.

U dokumentu je vidio i muško ime i prezime koje nije poznavao.

„Šta radiš to?“, kancelarijom je odzvonio muški glas.

Adrien je odmah u strahu podigao glavu.

Bio je to Clement.