Ponekad, kao najveći luzer,
pustim D-mol
i pravim se da je to samo pesma,
a ne mesto
gde se raspadam iznutra.

Ponekad nit pukne…
ne čuje se to spolja,
niko ne vidi,
ali u meni
duša se raspara
kao stara košulja
koju sam predugo nosio.

I onda ćutim.

Preslušavam vlastitu tišinu,
kao da će mi ona reći
gde sam te izgubio,
u kom tačno trenutku
smo postali dvoje
koji se više ne prepoznaju.

Jer tišina…
nije prazna.

To je vrisak
koji najdalje se čuje,
ali niko nema hrabrosti
da ga sluša do kraja.

Da, večeras mi prokleto nedostaješ.
Ne kao nekad
ne kao navika,
nego kao rana
koja zna tačno
kad da zaboli.

Zato u vinu večeras
topim čitav svet,
kap po kap,
dok se ne razvodni i ono malo razuma
što mi je ostalo.

Gledam u čašu
kao da ću u njoj pronaći
odgovor
zašto ljubav
nekad nije dovoljna.

Sve je bilo protiv nas…
i vreme,
i ljudi,
i ona naša ljubav
što je bila previše krhka
za sve što je morala da izdrži.

Kilometri…
dovoljno dugi
da nas rastave,
da se izgubimo
u sopstvenim životima
koje nikad nismo planirali odvojeno.

Da odemo.
Bez velike buke.
Bez oproštaja koji bi imao smisla.

Samo…
da se ne vratiš.

I da ja naučim
kako da živim
sa prazninom
koja nosi tvoje ime.

Da te zaboravim…
govorim sebi.

A znam
ne zaboravljaju se ljudi
koji su jednom bili dom.
Samo se nauči
kako da boli tiše.

Viktorija Stojovska