U MAGLI
"Žena sa različitom bojom očiju"

Ma halo idiote! (govorim sebi). Zašto bi se ti njoj uopšte javljao?
Što ona ne bi bila ta koja bi se javila?...

A javljala se, svaki dan. Znao sam danima da budem odsutan dok pišem nešto novo. Žalim što nisam pisao o njoj. A baš jednu noć sam imao sjajan prizor koji sam mogao pretvoriti u pjesmu.

Vani je bila gusta magla. Šetao sam uz Miljacku i tad baš pisao pjesmu o mojim prijateljima koji svakodnevno odlaze iz grada. (Pjesme sa Plenum.ba) Bilo je hladnjikavo, sreća pa sam imao onaj kaput koji mi se na prvu nije sviđao... I dalje mi se ne sviđa ali Nina me je ubijedila da ga nosim. Boga mi nisam zažalio. Para iz usta kako izađe tako se pretvori u maglu. Bar je moj dojam bio takav.
Nakon te seanse samoće uz Miljacku odlazim kući. Imao sam ključ sa sobom, strogo da je ne budim kada dođem kući.
Sa vrata me dočekuje miris tempera i boja. Miris me vodio do spavaće sobe koju je ona već odavno pretvorila u atelje, a vala i neka je. Ušunjao sam se u sobu i dočekala su me dva prizora. Prvi je bio njen rad friško naslikan, kao neka djevojka koja ima nesimetrično ali slatko lice. Neke čudne boje kose i različitom bojom očiju. Čudno, a u isto vrijeme predivno. Ko je ta žena? (promrmljao sam u bradu). Drugi prizor je bila kontura Nininog tijela pod bijelom plahtom. Taj obris tijela isticalo je svijetlo ulične rasvjete koje se jedva probijalo kroz otvore roletne. Tako spava spokojno. Spokojno i mirno, a znam da je lomi hiljadu problema. A ja ništa o tome i dalje ne znam...