U MAGLI
"Zrak miriše na rak"

Ma ne možeš kontrolisati ljude,
Pogotovo one koji svojima ćute.
A upravo ti njihovi najviše gube.
Za sobom malo ko žali i trunke.

Tih dana sam iskoristio Ninin iznenadni dolazak u Sarajevo kao inspiraciju za neke polu-krimi scene u mojoj novoj knjizi. Bazirale su se na tome da sam dane provodio na Pofalićima čekajući da upratim njen smijer kretanja. Sve dok... Ona nije uočila moj...
-Šta je Nina nešto ti nije drago da me vidiš? (Pitao sam ravnim tonalitetom)
-Mislila sam da se javim...Mislila... (Zamuckivala je. Sad ne znam je li od šoka ili je to već postao tik)
-Mislila? A kad? ... Nisi se morala javljati da se vidimo i to... Samo si trebala reći da si došla.
-Pa evo.. Došla sam, da nastavim studije i da ih privedem kraju. (Pomalo drsko)
-Ma je li? Zanimljivo... Ajde nek je tebi sa srećom. (Nezainteresovano, radi reda sam poželio sreću)
Količina bijesa u meni se nagomilavala, uporedo s njom kapala je infuzija razočarenja. Sve sam savršeno odglumio kao da me boli "neka stvar".
-Onda da se vidimo ovih dana? Naš stari kafić i dalje radi? (Pitala me je.. Pa kao zainteresovanim glasom i nekim čudnim tonalitetom.)
-Radi... Navrati ovih dana, razgovarat ćemo. (Nećemo)

Opet prolazi par dana. Gubio sam nadu za bilo kakvim razgovorom. A onda stiže notifikacija... "Nina piše".