Doba je nečitanja. Knjige skupljaju prašinu po policama, a ljudi gledaju serije i filmove. Za to im treba manje vremena, a i manje truda. I one koje se čitaju su srećnice koje su ušle u mali krug onih čijim čitanjem svi vole i žele da se pohvale. Ostale padaju u zaborav.
Pitate se onda zašto iko piše ako knjige neće biti čitane. Ja mogu reći zašto ja pišem.
Mene ne zanima toliko da li će biti čitana. Naravno, drago mi je kad neko uzme moju knjigu, pročita, pohvali, iskritikuje, kad ostavi utisak na njega. Ali ja ne pišem zbog čitaoca. Ja pišem zbog procesa pisanja.
Kad uzmeš da pišeš knjigu ti ne bježiš u drugi svijet, ti stvaraš svoj svijet, onaj u koji će neko moći da pobjegne. Kad čitaš, gledaš film ili seriju ili prosto slušaš nešto, ti si posmatrač. Ne možeš ništa da promijeniš.
Kad pišeš, sva moć je u tvojim rukama. Ti oblikuješ svijet koji se rađa.
Naravno, ako se previše zaigraš boga, knjiga će ispasti loša jer i likovi moraju da imaju smisao i da prate zakone logike ali i zakone iskustva.
Ja volim da kažem da ja samo stvorim likove, a oni onda sami napišu knjigu. Ja ih samo usmjeravam, navodim na prepreke i probleme, a oni ih rješavaju onako kako oni najbolje umiju s karakterom i sposobnostima koje sam im dao.