Pločnici odišu strahom. Zgrade su namrštene, oblaci povrh istih – davno pobjegli. Sa ranjenih fasada slijevaju se suze. Poglede je teško sresti, a ljude još teže. Vrijeme je pauzirano, zvukovi utišani. Grad je klinički mrtav.
Zašto?
Centar za socijalni rad primio je prijavu o „neuobičajenom“ obliku vršnjačkog nasilja u jednoj srednjoj školi.

„Tukli smo ju. Prvo smo je oborili na pod, ošamario sam je dva puta za početak onako, tek toliko. Bilo nam je zanimljivo da je gledamo kako se pati. Njoj muka, nama fino. Grčila se dok ju je Harun iz volley- a šutirao u stomak. Mahnito je savijala ruke oko glave, dok je drhtavim nogama pokušavala da nas udari. Dlanovima je prekrila oči, valjda da ne gleda, ne znam. Onda joj je Tarik uzeo ruke i zategao ih iznad glave. Refleksno je otvorila oči.“

„Dalje?“

„Ne znam, nekako nam je postalo dosadno. Stali smo. Ona se uvijala dok je jecajući pokušavala da ukrade tračaka vazduha. Drhtala je. Lizala je suze koje su stidljivo kapale od očiju ka usnama.

„Šta ste joj onda uradili?“

„Pa ništa specijalno, Nikola je počeo nogom da joj gazi stomak. Tarik je idalje držao ruke. Ivan je izvukao kaiš iz farmerki, zategao ga oko njenog vrata i počeo da je davi. Tarik, on je najstariji rekao mu je : 'Jače p***! Jače! Žena je, ko je j***.' Svi smo počeli da se smijemo. Koprcala se, skontali smo da se guši, pa je Ivan odmotao kaiš. Nismo baš htjeli da je ubijemo, jer da smo je ubili onda sve prije toga ne bi imalo smisla znate. Ne bi pamtila. Neko je donijeo kantu punu vode iz ostave i zalio joj lice. Molila je boga za vazduh, a nas da prestanemo.“
„A gdje ste to radili?“

„U školi, pored sale dole. U muškoj svlačionici.“

Kenan – psiholog:
„Mirzu sam upoznao 19. 11. 2014. godine, u Centru za socijalni rad. Tačno se sjećam tog dana, jer mi je na putu do posla otpao đon sa cipele. Jedva sam ja njega nekako vratio. Čitav taj dan sam baletski nježno gazio desnom nogom. Tada još nisam bio stalno zaposlen u Centru. Zvali su me po potrebi kada imaju mnogo posla ili kada im se ne radi. U tom trenutku čistio sam četvrtu godinu fakulteta, pa su mi samo upisivali studentsku praksu. Nekoliko dana ranije telefonirala mi je direktorica Centra i rekla da su naišli na nešto 'zanimljivo'. Sad kada se prisjetim, riječ zanimljivo, nije bila ni toliko previše blaga, koliko je zapravo bila u potpunosti pogrešna.

Kenan: „Mirza zanima me tvoj odnos sa ocem, jedan konretan detalj zapravo. Kada te je prvi put udario?“
Mirza: „Prvi put, pa prvi put da se sjećam, imao sam negdje, tipa 4 godine. Tako nešto.“
Kenan: „Sjećaš li se zašto te je tada udario?“
Mirza: „Ništa naročito. Zbog neke lopte kojom sam razbio naninu saksiju sa karanfilima. Prvo me je dobro namlatio, eto kad plakati nisam mogao od batina. Suze su prepale. E, a onda je na moje oči probušio loptu čakijom. Rekao je, dobro se sjećam: 'Evo ti lopta! J**** te lopta! Ja sam je kupio, ja ću je razvaliti.' Nikad više nisam imao loptu. Svoju loptu.“
Kenan: „I koliko dugo ste je tako mučili?“
Mirza: „Ne bih ja to baš nazvao mučenjem, vidim to kao...“
Kenan: „Dobro, imenuj mi onda te vaše postupke?“
Mirza: „Nisam siguran kako bih to tačno nazvao, ali svakako nije mučenje. Recimo da smo testirali njene granice. Svakako je i bio čas fizičkog.“
Kenan: „A zašto biste uopšte testirali njene granice? Pogotovo na tako okrutan način.“
Mirza: „Vidite ovako, ona se nama uvijek nešto k*****. Znate kako to već ide, ko sam ja sam. Prirodno je osvajala ljude, lijepili su se za nju kao komarci na svjetlo. Svi su bili njeni i sve je bilo njeno. Dovoljno je bilo da je neko samo pogleda i već bi joj ispunio svaku želju. Mene je to iritiralo. Jako me je iritiralo, baš mi je išlo na kurac. Kao neki konstantni svrab. Uvijek sam se pitao: čime je ona to zaslužila?“
Kenan:„I čime misliš da je zaslužila takav tretman od drugih?
Mirza: „Ničim. Stoji da je ona bila dobra prema drugima, čak i predobra čini mi se, ali sve je to meni izgledalo lažno. Zlobno foliranje. Kaže ti ćao, a čim se okrene j*** ti mater.“
Kenan: „Shvatam. Kaži mi koliko je trajalo to vaše testiranje?“
Mirza: Pa jedno dobrih dvadeset minuta.
Kenan: „Da li možeš da se sjetiš još nekih detalja?“
Mirza: „Mogu naravno. Dok je ležala tako, sva mokra, Tarik joj je skupio kosu oko šake i proderao se kroz smijeh : 'Udrite k****!'. Tu smo svi zamrli od smijanja. Potom smo nastavili svi zajedno da je šutamo.
Kenan: „Rekao si ranije da je Tarik tu bio najstariji, 'jel tako?“
Mirza: „Jeste.“

Kenanov izvještaj:
„Uvažene kolege želio bih da započnem izlaganje kratkim osvrtom na pojmove koje nazivamo vrijednosti i kvalitet.
Stvorena je izopačena vrijednosna skala. Količina je osnovna mjerna jedinica za rasuđivanje o ljudima. Jednako nagrađujemo i lažnu dobrotu i iskreno, nepatvoreno zlo. Dva socijalna elementa koji se u svojoj suštini svode na isto. Sitnodušnim spletkama izvedenim od strane režimskih glodara, sistem koji bi trebao da potpomogne i podrži porodicu, kao po slavnoj definiciji, osnovnu ćeliju društva, urušen je do nivoa nepopravljivosti. Ne vjerovati sistemu i nije toliko pogrešno, kolika je greška nemati povjerenja u sopstvenu porodicu. Vaš, lični mikrosistem. Svaki napor nekolicine časnih profesionalaca, sistematski svedenih na statističku grešku, javno je, a i privatno ojađen, a sve u nastojanju da više nikada i ne pomisle da učine nešto korisno. Slučaj Mirze i njegovih prijatelja je još jedan u nizu slučajeva koji pokazuju, ne samo da smo zakazali, već da nas uopšte nema. Ne postojimo u onom kapacitetu u kojem društvo vapi za nama.

Tekst u cijelosti možete pročitati putem linka: https://skolegijum.ba/konkursi/sukrija-pandzo-2024/zrtva-zrtvi-grize-rep/