ZVEKIR.

Svako malo desi se problem.
Živim kako umjem, pa ako odem odem.
Za ove dane neki bi dali mi orden.
A ja se smirujem da nekog ne izbodem .

Uvučem bodež
Jer više nema svrhu,
Sve i kada odeš,
Ka zamišljenom vrhu.
Kao da me beživotnog vile nose.
I samo pucam prste od nervoze.
Pišem pjesme i te jeftine proze.
Za koga? Kad ne čita niko.
Al tipkam tiho.
I oživljavam se stihom.
Pa sve i da ga ne pročita niko.

Širim krila kao albatros,
Al zaboravim da sam na sred mora.
Mislima odlutam skroz.
I razmišljam što sve ovo mora?

Kao da snove i ne sanjam više
Kao da i mozak crno piše
Pucaju oblaci i prosipaju kiše.
Život je samo puki kliše.

Zatvaram se u sebe.
Zamandalio bravu i stavio zvekir.
Nema više šta da me s*ebe.
Prema životu samo prezir.

A hvata se hrdža na halke.
Jer ne dopuštam da kuca iko.
Boli me što suze liju majke.
Što otac se rastaje sa sinom,
I priča sa slikom.

Ja u krevetu sam.
Čuka odavno mi samo broji sitno.
Bijeli plafon mi je tačka gledišta.
Kad sve u trenurku postaje manje bitno.

Ali čekam, dok ljute bojeve bijem,
Ankcija i depresije sjeme sijem.
Imaginaran mi razlog da se smijem .

Ali se kezim iz petnih žila.
Kući ću sam da plačem.
Dal idalje me pazi moja vila?
A Bog bolje dane' daće.
Valjda..
A ja..
Možda idalje sam unutra ,
Imas zvekir pa kucaj.