Ja bolan, iskočio vam je sigurno onaj neki zalizani lik s razmakom između kečeva što nešto kao priča. Iskočio vam je garant. Onaj, antipatičan i ljigav što muva kao žene i to. Poznali ste ga iako ga ne znate. Ma ja. Debil, bolan. A šatro naaaki glumac.

Iskočio je i meni. Iskočio jednom, dva puta, tri puta, pa sam mu ušao u profil. Kerim Čutuna. Skontam brzo da je glumac. Nikad čuo nisam, iskreno, jer slabo u poslednje vrijeme pratim BiH filmsko-serijsku scenu. Mislim da od Konaka kod Hilmije ništa novo nisam gledao. Gledam ga, dopadaju mi se klipovi. Iskaču iz standardnog šablona na koji smo navikli. Ima svoj stil, svoju priču, udubljujem se. I evo inspiracije za tekst o njemu.
Kerim Čutuna je rođen 1997. godine i diplomirani je glumac. Nisam gledao nijedan njegov film, seriju niti predstavu. Neću o tome ni da pišem (iako sam tekst stavio u rubriku pozorište).
Ono što sam ispratio je njegov influenserski dio posla. On interpetira likove koje je viđao za života. Svi smo ih viđali. Zato nam je tako poznat i zato nas često nervira. Odlično igra te likove što nas nerviraju. I njega nerviraju.
Ono čim se on bavi je upravo ono što on jeste. Prikazuje nam život kroz njegove oči.
Priča o problemima koje glumac ima. Priča o tom koliko malo se zaradi u pozorištu i koliko mora nepoznad i neafirmisan glumac da se snalazi. On je prodavao donere. Najveći dio likova su upravo njegove mušterije. Gledao ih je u kasnim noćnim satima. Možda ga je to i naučilo poslu ovako kako ga on sad obavlja.
Priča o svemu, na unikatan način, ne izdajući sebe. Čak i reklame radi tako da ih jedva i skontaš. Nije njegov humor na prvu, nije humor od kog će da te zaboli stomak. Od njegovog humora te zaboli duša. Pogodi tačno onu žicu koja graniči sa gorčinom.

De, bolan, Kera, ti si glumac. Samo ti nastavi vako. Pusti ljude. Nebitni su.