Dnevni boravak. Lovren i Luka sjede na sofi i gledaju utakmicu.

LUKA: Nema šanse da su ovo ozbiljni igrači. Koji amateri...
LOVREN: Ma ja, slažem se, ali nije ni onaj napadač loš, samo mu fali malo sreće. Gledaj, da se on malo potrudi...
LUKA: Sreća? Brate, ovo je više pitanje vještine. Ne možeš se osloniti samo na sreću. On kao da je na trci za bicikl, a nema gume.
LOVREN: Ma haj ba! I Haalanda nekad udesi loš dan, na primjer. Svaki ga ima. Pa šta?! Vala, trebaš mu dati šansu, iskreno...
LUKA: Ti bi dao šansu svakome, brate. Ne znaš ni kad da prestaneš s tim. Pa jebote: on je u trenutku mogao da šuta u mrežu, a ne u stativu! A ti pričaš o šansama.
LOVREN: Ma da, ali... Mislim... Pa dobro, treb’o je malo bolje procijenit situaciju.
LUKA: Ma da mu sad ja i ti dođemo i budemo treneri, dao bi gol čim bi prvi put šutn’o.
LOVREN: Ma sigurno.

Šute na trenutak.

LUKA: Meni prelijepo, Boga mi.
LOVREN: I meni, brate. Ovo je baš rega.
LUKA: Ne bih ja nikad mogao ‘vako sa svojom Mirnom. Kad god promotam na tekmu, ona odma’ uzima daljinski i premota na neke tamo svoje serije.
LOVREN: Znači, ‘’šefica daljinskog’’ hahaha! Ma dobro, brate, moraš se izborit za svoj prostor!
LUKA: A, ona se samo zadrži na serijama, a kad ja pokušam da joj kažem da sam ovo čekao čitavu sedmicu... ona samo gleda u mene kao da sam ja lud. Ma nije mi jasno...
LOVREN: Ma nije to lako, Boga mi. Ali probaj da se postaviš malo. Ti si, brate, gazda kad je utakmica u pitanju!
LUKA: Ma ja... To što kažeš... gazda! Samo što sam tu, uvijek na zadnjem sjedištu kad ona preuzima. Kad je utakmica, to je kao borba za teritoriju.
LOVREN: A dobro, sjećaš li se onog puta kad smo kod nje gledali jednom tekmu. Pa bilo je, eto, normalno!
LUKA: Da, da, da. Znaš, taman me podsjeti: tad si bio malo... malo drugačiji, brate. To mi bilo malo čudno, onako, ne znam, nisam siguran...
LOVREN: Pa brate, zbog utakmice bio malo uzbuđen. Jebiga, bio derbi. Normalno je to.
LUKA: Ma znam, brate, ali ne znam... Puno si gledao nešto u nju... nemam pojma...
LOVREN: Ma šta pričaš, bolan, nije tu ničega bilo. Čega bi tu bilo...
LUKA: Ne znam, baš se pitam, Lovren... kako ti to zapravo gledaš na stvari, znaš? Možda je to samo moje mišljenje, ali kad tako pogledaš... moraš priznati, bilo je nešto u tom tvom pogledu.
LOVREN: Ma nema tu ništa, brate. To je sve bilo zbog utakmice, svi smo u tom momentu ludi za nogometom.
LUKA: Znaš šta? Mislim da ti to već dugo držiš za sebe. A sve to poglede i te stvari, znaš, malo previše su mi očigledni.
LOVREN: Pa šta sad, misliš da je nešto bilo? Ma ništa, brate! Ništa se nije desilo. Bila utakmica... Znaš kako je kad je derbi.
LUKA: A znaš šta, mislim da ti već neko vrijeme držiš nešto za sebe. I stvarno, sve te sitnice, svi ti poglede... nemoj mi reći da to nije nešto.
LOVREN: Pa, brate, nemoj više o tome. Nema tu ničega! Ništa se nije desilo, jebote!
LUKA: Znaš, Lovren, kad ti sve zbrojiš, kad pogledaš te detalje... stvarno nisam siguran. Djeluješ kao da nešto... skrivaš. Možda i sam nisi svestan toga.
LOVREN: Ma dosta više o tome, Luka! Samo... stvarno, ništa nije bilo! Ne znam zašto ti to sve spominješ!
LUKA: Pa što se onda toliko nerviraš, ako nije ništa bilo? Možda je sve bilo baš onako kako se činilo...
LOVREN: Ma ne... ne znam! Ne znam šta pričam! Ovaj... Pa, znaš, nije... ništa se nije desilo, ti si ludo… stvarno ništa!
LUKA: Ustani.
LOVREN: Molim?
LUKA: Ustani!

Lovren ustane. Zatim i Luka ustane i gruba ga uhvati za vrat i skroz do lica mu se približi.

LUKA: Slušaj me sad dobro. Već neko vrijeme osjećam da nešto nije u redu. Ti si moj brat, znaš, i mislio sam da sam mogao vjerovati u tebe, ali sve te sitnice, svi ti pogledi... sve to više nije slučajno. Jasno mi je kao dan, Lovrene, da si zaljubljen u Mirnu. Mislim da si mislio da se to neće primijetiti, ali ne možeš tako lako da sakriješ. I sad, evo, nisam siguran u ništa, ali ti si sve to sjebao. Jasno mi je da ti možda misliš da je to sve "ništa", ali ja to ne mogu ignorirati. Više nisam siguran da želim da te vidim ovdje, i da budem iskren, mislim da bi bilo bolje da sada izađeš iz ove kuće.
LOVREN: Ma, brate, nemoj... stvarno, nije ništa bilo... sve što ti misliš, to nije...
LUKA: Ne, Lovrene. Sad je gotovo. Sjebo si. (odgurne ga) Sad razguli, jer ovako ne može više. Morat ćeš nositi posljedice, i ne želim te više ovdje. Ti si zaljubljen u moju curu, to je jasno. Nemaš više šta da tražiš tu. Sad razguli, odmah!