LICA:
DAVID, 20-godišnji sin
VILMA, njegova 50-godišnja majka

Spavaća soba puna crteža po zidovima. David hitro ulazi u nju, uzima
papir i krene crtati.
Nekoliko trenutaka kasnije, čujemo kucanje na vratima.

VILMA (iz off-a): Davide... Davide, sine... Mogu li ući... Molim te...
DAVID: Uđi.

Vilma lagano otvori vrata, proviri i uđe.

VILMA: Napustio si ručak.

David gleda u papir i crta.

VILMA: Davide, haj ostavi to. Molim te. Pogledaj me.

David ostavlja papir i pogleda ju.

VILMA: Napustio si ručak.
DAVID: Pa šta?
VILMA: Svaki put isto... Pa zašto to radiš? Molim te. Dovoljno je drame
za stolom. Ne moraš ju i ti sad razvijati.
DAVID: Drama je tu i bez mene. Svejedno je, kako god okreneš.
VILMA: Nemoj tako govoriti, molim te.
DAVID: Šta da ne govorim tako? Samo sam iskren. Ti i tata se očigledno
ne podnosite. Ako se ne volite, zašto se ne razvedete?
VILMA: Davide, ne govori gluposti. Kakav razvod? Otkud ti sad to?
DAVID: Fino. Svaki put isto. Ti i on. I bukvalno je svejedno o čemu se
svađate: od sitnica kao suđe pa do većih stvari kao što smo mi djeca. I
mi to sve gledamo i trpimo. Te svaki put mi onda dolaziš u sobu kako bih
tebe podržao u svemu tome. E pa znaš šta: ne podržavam ni tebe ni
njega. Oboje ste isti: isfrustrirane odrasle osobe.

David okrene leđa Vilmi i gleda u zid. Vilma ga rukom miluje po leđima.

VILMA: Sine, ti dobro znaš da te ja i on volimo. Okej, on to možda ne zna
pokazati, ali voli te. Želimo i tebi i Lauri i Marku i Leji sve najboljeDAVID: Gdje je Lea?
VILMA (pomalo zbunjena pitanjem): U-u sobi svojoj. Igra se s lutkicama.
Što?
DAVID: Onako. Odnosno, važno mi je da je ona u redu. Mala je. Želim da
uživa u svom djetinjstvu, da sačuva tu svoju razigranost i veselje koje
sam ja...
VILMA: Šta?
DAVID: Koje sam ja odavno izgubio u sebi.
VILMA: Molim? Zašto misliš da si ga izgubio?
DAVID: Ne znam... Život, valjda... Jebiga...
VILMA: Davide, nema potrebe za psovanjem. Da li se nešto događa?
DAVID: Ne.
VILMA: Sigurno?
DAVID: Prestani.
VILMA: Šta?
DAVID: Prestani mi samo postavljati pitanja. To svi vi radite: ili me
neozbiljno shvatate ili samo postavljate pitanja. K’o anketa neka. Valjda
možemo voditi neki normalan razgovor.
VILMA: Izvini. Nisam mislila. Samo sam ti pokušala pomoći. Izvini, dušo.
Voljela bih da s tobom pričam. Pričaj mi, šta god ti je na srcu. Ti znaš da
će te tvoja mama uvijek saslušati.

David se okrene prema njoj.

DAVID: Ima puno stvari... tu... doduše... neka. Ne treba...
VILMA: Ne, ne, slobodno reci. Pričaj mi. Zaista me zanima.
DAVID: Mislit’ ćeš da sam lud.
VILMA: Davide, nisi lud. Ne govori tako. Pričaj mi sve o čemu želiš
govoriti. O onome što razmišljaš svakodnevno.
DAVID: Dobro, dobro. Evo, ovako. Zvučat’ će možda razbacano. Mnogo
toga mi je u glavi. O mnogo čemu razmišljam. Sinoć prije nego što sam
zaspao sam razmišljao o Buddyju. On mi jako fali. Fali mi svaki put kada
krene mahati repom i obraduje se bilo kome od nas kad se vratimo kući
odnekud. Kao da nas je on sviju ujedinjavao. I to zato što je pas. Ta
emocionalna potpora koju u ljudskom svijetu ne možeš dobiti. To jest,
nije isto. Meni nije isto. Životinje su bolje od ljudi i to nije neko
klišeizirano mišljenje koje svako od nas možda ima. Ja to zaista mislim
i osjećam. Pogotovo gledajući šta se sve događa u svijetu. Pored svih
ovih ratova i ekonomskih kriza, dosta ljudi počinju gubiti kontrolu nad
svojim moralnim kompasima. I znaš šta, često razmišljam o tati kad
razmišljam o Buddyju. Stalno iste replike: ''Sine, dvadeset ti je godina i
trebaš odrasti''. A vidiš, Buddyju se živo fućkalo za to. Samo me je volio
i prihvatio me kakav god da sam. Ali tu također postoji i jedna caka:
stalno se Buddyju činila nepravda od strane sviju nas. On, logično, nije
mogao govoriti. Pas je. Ali mi smo mu uvijek prepisivali mnoge emocije
i stanja. Te je nekad jako sretan, nekad jako depresivan, nekad ''lud ko
struja'', nekad ovo, nekad ono... Nepravedno je to što on nije nikada
imao mogućnost da nam odgovori na sve to; kao što to mi ljudi radimo.
E vidiš – tako se ja često osjećam u ovoj kući. Vi mi uvijek za stolom
govorite da sam ja ovakav, onakav. I onda tata još posoli na ranu i kaže:
''Ma on je umjetnik, pusti ga. Svijet za sebe''. Kako ću ja biti svijet za
sebe ako ono čime se bavim jeste isti svijet kojeg svi skupa dijelimo?
VILMA: Ali, Davide, mi nikad to ozbiljno ne mislimoDAVID: Još jedna stvar: zašto je on dao da se Buddy uspava? Okej, znam
da je Buddy bio teško bolestan, star i da se nije više mogao kretati, ali
zašto nam je oduzeo nešto što je čak i njemu bilo najmilije? Zašto je
oduzeo život biću koje je najiskrenije bilo prema meni?
VILMA: Damire, pretjeruješ. Nije to tako grubo kao što mislišDAVID: Zašto to, pobogu, radi svima nama? Od njega je sve ovo počelo u kući. On nas je podijelio. Počevši od tebe. S tobom nešto vuče iz
mladosti, neku frustraciju, lažnu ljubav... Ma ne znam ti ga ja šta već. I
onda priveže Martina uz sebe. Mama, stalno sam u sukobima s njim, sa
vlastitim bratom. Mogli smo ja i on srušiti ono što ljudi inače govore za
braću, u negativnom smislu. Kao ‘svađaju se kao da su braća’ i ta neka
sranja. I onda mi ostali smo prinuđeni birati stranu. Mi nismo porodica!
Ni ''p'' od porodice!
VILMA (ustane): Davide, dosta! Ne možemo ovako! Sad si i prenadražen
i previše emotivan da uopšte razgovaramo o bilo čemu! Ja ovo ne
mogu! Mogu li barem od tebe očekivati mir i ljubav koju i ja tražim u
ovoj kući! Od sina koji bi me trebao razumjeti najviše ovdje!
David ju gleda, šokiran ovime što je izašlo iz nje. Kao da nije očekivao
da će ovo izaći iz nje. Vilma gleda oko sebe, izgubljeno i očigledno
iscrpljeno.
VILMA: Pfff, izvini, srećo! Izvini, molim te! Nisam mislila ono... što sam
rekla da ne možeš razgovarati. Možemo li poslije razgovarati? Molim te.
Dođi u moju sobu pa ćemo razgovarati. Može li, sine? Može?

David klimne glavom, i dalje u šoku. Vilma ga gleda nakratko, svjesna
onoga što se upravo dogodilo. I samo izađe iz njegove sobe.
David uzima svoj crtež i prilazi prosceniju. Na njemu vidimo neku vješto
nacrtanu švrljotinu (iako je švrljotina).

DAVID: Vjerovatno se pitate šta je ovo, pobogu. Kakva je ovo glupost na
papiru? E pa dragi moji – to je moja porodica. Jedna ogromna švrljotina.
Jedan veliki i strašni tornado koji zadesi naselje, koji odnosi kuće,
auta... Živote! Ali ne, ne, ne! Nemojte misliti da ovakva porodica ubija
ljude u njoj i van nje. Ono nekad ubija nešto što je svima prijeko
potrebno: ''ono malo života''. Ali, znajte; a to je nešto što sam i sad htio
mami reći, a nisam; imam osjećaj da trebam ispraviti situaciju. Jer neko
treba preuzeti kormilo. Možda sam to ja! Ja trebam biti kapetan ovog
broda koji će se nasukati u nešto veće i jače od njega! Ja sam taj!

Zatim hitro izađe iz sobe.