Na sceni je postavljena jedna klupa na sredini, a u pozadini su zgrade. S lijeve strane scene se
nalazi noćni klub.
Šest sati ujutro. Septembar. Zatvara se noćni klub. IZABELA izlazi iz noćnog kluba. Na sebi ima
sexy outfit: crvene štikle, ženske kompresivne čarape (natkoljenice), grudnjak i tanki kaput na sebi.
Na njezinom licu se vidi umor. TOMA sjedi na klupi, čita novine, sve dok ne čuje IZABELU kako
zaključava vrata od noćnog kluba. Od tog momenta nju bez prestanka posmatra. Ona polako kreće
prema lijevoj strani scene.
TOMA: Hej, hej, djevojko. Da, ti. Tebi govorim. Dođi na sekundu. Dođi.
IZABELA je pomalo skeptična.
TOMA: Dođi, slobodno. Neću ti ništa. Ozbiljno ti kažem.
IZABELA stoji na jednom mjesto idalje skeptična.
TOMA: Časna riječ. Evo, mogu ti ponuditi nešto. Nešto bolje od ovih novina (osmjehne se i stavlja
novine u stranu)
IZABELA polako i neodlučno prilazi njemu.
TOMA: Sjedi. Evo, pomaknut ću se malo. (Pomjeri se malo na svoju lijevu stranu)
IZABELA polako sjeda.
TOMA (vadi kutiju cigareta): Hoćeš jednu?
IZABELA (klimne glavom)
TOMA (dadne joj jednu cigaretu, a sebi istu jednu stavi u usta. Vadi upaljač i prvo njoj pripaljuje
cigaretu, pa onda sebi)
TOMA: Gledao sam tvoj nastup sinoć. Bilo je super. Bila si super.
IZABELA: Hvala, valjda.
TOMA: Izgledaš umorno. Tebi treba odmor.
IZABELA (sarkastično): Odmor? Nisam sigurna da je to moguće. I žurim kući, tako da pucaj – šta
hoćeš?
TOMA: Mogu ti ponuditi nešto.
IZABELA: Šta? Piće? (sarkastično) Ili još jedan životni savjet?
TOMA (ozbiljno): Ne, ništa od toga. Samo razgovor. Često te viđam u klubu. Želim te upoznati van
kluba.
IZABELA (prelazi rukom preko svojih grudi): Ozbiljno? Šta te zanima?
TOMA: Kako se zoveš? Ja sam Toma. (pruža ruku)
IZABELA: Zašto te to zanima?
TOMA: Jer te želim upoznati.
IZABELA: Izabela. Nelagodno pruža TOMI svoju ruku i rukuju se.
IZABELA: I? Šta te zanima?
TOMA: Zanima me tko si izvan te plesačice koju svi vide. Kad god te gledam u klubu, vidim nešto
više od onoga što prikazuješ.
IZABELA (uzdignutih obrva, iznenađena): I šta to vidiš?
TOMA: Osobu koja bježi od nečega. Od samog sebe. Da li ti se zaista sviđa takav život ili se samo
pretvaraš?
IZABELA: Šta tebe briga da li ja uživam ili ne? Ti si samo još jedan posjetitelj koji misli da može
sve razumjeti.
TOMA: Pa ne razumijem, zato hoću da pričam s tobom.
IZABELA (okreće se, sprema se otići) Nisam ovdje da bih razgovarala o svojim problemima. I
nemoj me zavaravati da ti je stalo.
TOMA: Ne želim te zavaravati. Samo te želim bolje upoznati.
IZABELA (zaustavi se): A zašto se toliko želiš upoznati sa mnom?
TOMA: Možda zato što svako u svakome traži nešto više? Ili smo možda svi izgubljeni?
IZABELA (malo razmišlja, a zatim krene): Možda sam i ja izgubljena, ali to nije tvoj problem. Ćao!
Polako kreće prema lijevom izlazu scene. TOMA ju posmatra s malo tuge. IZABELA se ipak, pri
izlasku sa scene, zaustavi i okrene.
IZABELA: Znaš, ne mogu vjerovati da te zanima tko sam. Većinom ljudi ne gledaju na mene izvan
površine.
TOMA (slegne ramenima): Tko zna, možda sam i ja jedan od tih ljudi. Bježim od vlastite stvarnosti,
ali opet to ne znači da me ne zanimaš.
IZABELA: I šta hoćeš? Da ti ispričam svoju priču, da te impresioniram svojim problemima?
TOMA: Ne, ne tražim to. Lični problemi nisu tu da bi njima impresionirali nekoga. Hoću da čujem
tvoju priču. Da razgovaramo.
IZABELA: Ali da te iskreno pitam, zašto to tebe zanima? Mislim, zašto te zanima život neke
striptizete?
TOMA: Jer si i ti čovjek kao ja.
IZABELA: Ali ti izgledaš kao da vodiš bolji život od mene. Pa šta te onda zanimam ja? Eto, lijepo
si obučen. Sigurno imaš lijep posao, divnu porodicu i, i, šta ja znam. Sigurno ti je bolje nego meni.
TOMA: Ali nije. Nije mi bolje. Zamisli, napraviš toliku pogrešku i oženiš se osobom koja te uopšte
ne voli. Koja misli da je bolja od tebe jer je u politici i zarađuje više para od tebe, novinara. I povrh
toga, imaš kćerku od dvadeset godina koja te smatra propalicom. Eto, ispričao sam ti svoje. Smatrao
sam da će ti lakše biti ako ja prvi ispričam svoju priču. Ali nema veze, neću te zadržavati. Odoh
kući. Ideš i ti, rekla si. Negdje žuriš (Polako ustaje)
IZABELA (na silu): Čekaj! (on se zaustavi) Evo, ispričat ću ti. Ako ti je to bitno, ispričat ću ti.
Odlazim kući da dam pare svom ocu. Od ovoga što sam sinoć zaradila. To je bilo namijenjeno
njemu i mom mlađem bratu. Međutim, znam da će on to sve potrošiti na piće i da od te zarade nema
ništa. Sama sam s njima dvojicom, a samo ja radim. Često razmišljam da ga ubijem i da pobjegnem
s bratom. Ali ne znam gdje ću. Ko će mene ovakvu primit? Mene ni Bog ne želi.
TOMA se polako okreće prema njoj i sjeda.
TOMA: Žao mi je.
IZABELA: Nek ti ne bude. (Izdahne) I šta sad? Kao, i meni i tebi bi sad kao trebalo biti lakše? Ja ne
osjećam da je ni tebi lakše, a kamoli meni. Isto je.
TOMA: Znam. Svjestan sam toga. Možda bi mogli biti prijatelji. Da tako naučimo nešto jedno o
drugome.
IZABELA (sarkastično): Šta? Pa da ti služim za neki intervju ili šta već?
TOMA: Ne, ne mislim na to. Oboje bježimo od svojih stvarnosti. Možda da budemo podrška jedno
drugome.
IZABELA (ljutito): Podrška? Šta ćeš ti meni biti podrška? Ti mene idalje ne poznaješ! Kako možeš
znati šta mi treba? Možda mi ne treba još jedan čovjek koji će me razočarati!
TOMA: Znam da ne znam sve. Ali ti si mlada, a ja sam... možda sam star, ali to ne znači da ne
razumijem borbe. Možda ti mogu pomoći da se ne osjećaš sama.
IZABELA: I zašto bi to radio? Zbog toga što si nesretan u svojoj vlastitoj kući? Ja ti ne trebam biti
emocionalna podrška kako bi se ti riješio okova vlastitih problema.
TOMA (iznenađen): To nije poenta! Ti nisi samo plesačica. Ti imaš svoju priču. Imaš svoju bol.
IZABELA: Ali ne trebaš mi ti da mi određuješ šta da radim sa svojim životom. Ne trebaš mi ni
definisati šta je prijateljstvo. Bože, ne treba mi niko da me kontroliše!
TOMA: Ja te ne pokušavam kontrolisati! Želim razgovarati, iznijeti svoje misli. Ne mogu se boriti s
tvojim demonima, ali možda možemo zajedno pronaći snagu.
IZABELA (ljutito): Snagu? Kako da pronađem snagu kada mi je svaki dan kao preživljavanje? Ti si
sigurniji od mene. Ne znaš ti kako je meni.
TOMA (uzbuđeno): Ja sam sve samo ne siguran u onoj prokletoj kući! Ja se osjećam izgubljeno!
Kao da nemam nikakvu vrijednost!
Oboje malo šute, uzbuđeni, probavaju se smiriti.
IZABELA: U redu. Razumijem te. Bio si u pravu, i ja se osjećam izgubljeno. Ali prijateljstvo nije
odgovor. Ne mogu se vezati za nekoga. Ne više. Dosta sam bila povrijeđena da bih mogla to opet...
izdržati. A ne želim i tebe povrijediti. Ni sebe. Možda je najbolje da svatko ide svojim putem.
TOMA (pomalo tužno): Ja mislim da postoji neki način... da održimo nekakav odnos... Ovaj
razgovor... bio bi odličan početak nečeg lijepog... i zdravog...
IZABELA (prekida ga): Ne mogu. Ne mogu riskirati da se povežem s nekim tko ne može razumjeti
što prolazim. Ne mogu se otvoriti, a ti to ne možeš shvatiti.
TOMA: Razumijem... Neću te tjerati...
IZABELA (i ona pomalo tužno): Izvini, ja... ne znam... ne vidim način...
TOMA: U redu je, u redu je. Neću te tjerati. Čovjek se treba nekad sam suočiti sa svojim
problemima.
IZABELA: Da, vjerovatno je tako.
TOMA: Kako ćeš dalje?
IZABELA: Često sam mislila da se ubijem, ali ne mogu. Ne mogu ostaviti brata onom... stvoru. A
ne znam ni gdje bih pobjegla s njim. Vjerovatno je ovako najbolje. Uostalom, zašto bih sada
mijenjala život kada ga već živim ovakvog? Zašto bi ti mijenjao svoj? Ovakve su nam sudbine.
TOMA krene liti suze. Iz svog džepa vadi nož. IZABELA šokirana.
TOMA: Nosio sam ga do sada čitavo vrijeme. Nisam nikada znao da će mi zatrebati. (Uzme daha)
U pravu si: ovakve su nam sudbine. Ali taman me roknula, ne možeš me uvjeriti da ne mogu ništa
učiniti po tom pitanju. Ja ću odlučiti za svoju sudbinu. U mene nema Boga. Ja sam samom sebi
Bog. Sam sebi spasitelj... od ovih muka. Zbogom, Izabela. Želim ti sve najbolje, prijateljice!
Nakon tih izrečenih riječi TOMA zabija sebi nož u grlo. Krene se gušiti, krv pršće posvuda. U
očima mu se vidi agonija. IZABELA hoće da vrišti, ali ne može. Nikako da dođe do svog daha.
TOMA ostaje ležati na svojoj klupi, mrtav, prekriven krvlju koja se lije iz njegovog probodenog
grla. Oči širom otvorene. IZABELA tiho plače.
IZABELA (kroz suze): Mogla sam mu pomoći. Bože, mogla sam mu pomoći! Šta sam uradila! Šta
sam uradila! (Sjedne na njegovo tijelo i zagrli ga snažno) Toma... Toma... Molim te... Reci mi da
ovo sanjam... Molim te... Ne mogu ja ovo... Toma... Toma...
IZABELA nastavi ponavljati njegovo ime. Kako izgovara njegovo ime, svjetlo se polagano gasi.
Mrak.

KRAJ