LICA:
NAMIK, oko 15 godina
ZUBAR, oko 50 godina

Stomatološka ordinacija.
Zubar sjedi na svojoj stolici i čita stručni časopis ''Dental Tribune Bosnia and Herzegovina''.
Neko kuca.

ZUBAR: Naprijed!

Niko ne ulazi.

ZUBAR: Naprijed!

Ništa.
Zubar ustaje i odlazi do vrata.

ZUBAR: Sestro, ako kucate i ja vam kažem ''Naprijed'' valjda je logično da možete ući! Joj ove mlađe generacije, majko mila... Svi mlohavi do reda...

Zubar otvara vrata i proviri.

ZUBAR: Namik, pa što ne ulaziš?
NAMIK: Ma ja mislio da niste tu pa da dođem neki drugi put...
ZUBAR: Ali dreknuo sam se nekoliko puta ''Naprijed''.
NAMIK: A, ozbiljno? Joj, pa ja nisam čuo.
ZUBAR: Svašta... Haj sjedi tu i pričekaj da pripremim instrumente.

Zubar ide do ormarića i ladica da nađe adekvatne instrumente. Namik sjeda na stolicu za zahvate. Visoka je i Namik ne može da se popne na nju. Pokuša nekoliko puta, ali onda padne na pod. Zubar se okrene.

ZUBAR (odvali se smijat): A, čovječe, šta ti je danas? Što si tako labav nešta? Inače si baš prizemljen... Pogotovo zadnji put kad si se spotaknuo kod ovih vrata.

Zubar se nastavi smijati, dok Namik nastavlja s pokušajima da se popne. Zubar ostavi instrumente pored i spusti mu stolicu.

ZUBAR: Evo, evo, hajde. Da ne misliš da nemam uopšte razumijevanja.

Namik se smjesti te Zubar podigne stolicu do njemu odgovarajuće visine.

NAMIK: H-hvala.
ZUBAR: Hajde sad, otvori usta.

Namik otvara usta. Zubar uzima instrument i približava se.

NAMIK: A... hoće li boljeti?
ZUBAR: Ma kakvi! Osim ako ne koristiš svoje zube za otvaranje flašâ... onda može malo peckati.
NAMIK: Uh... pa... jednom sam otvorio sok.
ZUBAR: Jednom?
NAMIK: Dobro, možda dvaput.
ZUBAR: Možda? Ili sigurno?
NAMIK: Možda sigurno.
ZUBAR (duboko uzdahne): Da mi je jedna marka za svaki put kad mi neko kaže ''možda sigurno'', sad bih imao ordinaciju u Švicarskoj.

Dinand se blago nasmije, ali se odmah ukoči kad Zubar uzme bušilicu.

NAMIK: E-e, šta je to?!
ZUBAR: Ovo? Ovo je samo... ventilator. Da ti rashladi usta.
NAMIK: Aha... baš izgleda k'o ona... ona... bušilica.
ZUBAR: Ti baš nešto voliš dramatizirat, ha? Hajde, smiri se. Opušteno. Duboko diši.

Namik duboko uzdahne, ali zatim Zubar uključi tu bušilicu. Dinand automatski skoči sa stolice.

ZUBAR: Pa jesi ti normalan?! Šta ti je?!
NAMIK (hvatajući se za srce): Jašta sam! Samo nisam spreman za... to!
ZUBAR: Nego kad ćeš biti spreman? U penziji? Hajde, lezi i da završimo ovo.

Namik nevoljko prilazi. Zubar mu spusti stolicu i opet ga diže kad ovaj sjedne.

ZUBAR: Hajde, Namik, ako preživiš ovo, daću ti bombonicu.
NAMIK (promrmlja): Ako preživim, neću moći jesti tu bombonicu...

Zubar ga ne sluša i nastavi s pregledom. Ubacuje ogledalce u Namikova usta.

ZUBAR: Opa! Pa vidi ti ovo! Cijela civilizacija karijesa! Pa dragi moj, jesi li ti uopšte nekad koristio četkicu?
NAMIK: Jesam. Svakog Bajrama.
ZUBAR (šokiran): Svakog Bajrama?!
NAMIK: Mislim, htio sam reći svakog dana! Svakog dana!
ZUBAR (odmahuje glavom): Da, da, vidi se. E sad, da znaš, morat ćemo malo kopati.
NAMIK: Ima li neka druga opcija koja ne uključuje to ''kopanje''?
ZUBAR: Ima – da se preseliš u šumu i jedeš samo med.
NAMIK: Pa, mislim, bolje i to...
ZUBAR (priprema malo injekcije): A sad, malo anestezije. Nećemo puno – valjalo je Džemalu šoferu ići po ovo u Švicu, a skupo ko sâm vrag. Komotno dva bubrega za ovo.

Pođe mu dati injekciju.

NAMIK: Čekajte! Moram se psihički pripremiti!
ZUBAR: Ajde, pripremi se.

Namik zatvori oči i krene duboko disati.

NAMIK: Ok, sad može.
ZUBAR: Gotovo.
NAMIK: Već?! Nisam ni osjetio!
ZUBAR: E pa vidiš, nekad je najbolji lijek samo malo povjerenja.

Namik se osmjehne, opusti se.

ZUBAR: A sad – vrijeme je za bušenje!

Uzima bušilicu i pali je.

NAMIK (skače sa stolice): NE, NE, NE, PREVARA!
ZUBAR: Hajde, bolan, nisi ni prvi ni zadnji!

Namik se nevoljko vraća nazad. Zubar opet pali bušilicu, a svjetlo u ordinaciji na tren zatreperi. Zubar pogleda u strop.

ZUBAR: Ako ovo nije neki znak da će biti bolno, onda ne znam šta jeste...
NAMIK: Možda onda da odgodimo za neki drugi put?!
ZUBAR: Ah, Namik... gdje bi mi kraj bio kad bi svi pacijenti bili kao ti!

Zubar konačno približi bušilicu Namikovim ustima. Namik počinje panično mumljati, pokušavajući nešto reći, ali se ne razumije.

ZUBAR: Šta je sad?!
NAMIK: Mmmmph-mmmmph!
ZUBAR: Ma ne razumijem ništa! Ne pričaj dok si u zahvatu!

Namik mlati rukama, a onda se zgrči i – padne u nesvijest. Zubar zaustavlja bušilicu.

ZUBAR (doziva ga): Namik! Namik! (za sebe) Ojj, bože. Pao je u nesvijest. (zatim ide u nesvijest). Sestro, sestro! Ovaj opet pao u nesvijest!


KRAJ