Koncept pozorišta se mijenjao kroz vijekove, ali je uticaj na kulturu ostao isti. Međutim, ono što nije ostalo isto je doživljaj pozorišta kod publike.

Odavno poražavajuća činjenica je da mladi u većinskoj manjini prisustvuju kulturnim događajima. /biti kulturno uzdignut nije in ovih dana/

Apsolutno je normalno da neko više voli komediju od drame ili balet od opere, ali ono što nije uredu je činjenica da u publici sjedi 20% mladih. Ono što nije uredu je da učenici srednjih škola dođu /vidno natjerani/ u pozorište i ponašaju se kao da nikada nisu pročitali niti jedno slovo Bontona. Dobro, možda i nisu.

Naravno, nisu svi učenici srednjih škola takvi i zaista postoje oni koji poznaju osnovna pravila Bontona.

Na pitanje Vene li pozorište u tišini? ne mogu pronaći adekvatan odgovor. Odbijam vjerovati da može uvenuti jednog dana. Kultura ne može uvenuti čak i kada je njenin konzumenata malo.

Ipak, mogu reći da dolaskom digitalizacije nad pozorištem pada prašina, jer su prvenstveno pažnja i koncentracija kratkog roka zahvaljujući internetu.

Također, kao što sam već rekla, interesovanja su drugačija. U sarajevskim pozorištima nema mnogo komedija, što smatram propustom, a mladi ne mogu ili ne žele gledati potresne drame.

Ako pozorište vene nije samo do publike već i do 'vlasti', jer nikada nema novca za umjetnost.

Kako ono kažu?

"Nema hljeba od umjetnosti!"

Istina, nema.

Nema, jer se finansiraju ratovi.

Finansira se ono što zagađuje dušu, a ono što je čisti gura se u stranu.