Postoje fudbaleri koje ne volim otkako sam ih prvi put gledao. Nemanja Radonjić je jedan od njih. Prvi put sam ga gledao u njegovom prvom mandatu u Crvenoj Zvezdi. Svi su ga hvalili, pisali hvalospjeve o njemu, a ja nisam vidio zašto. Od svega je bio samo brz. Bio je konstantno nekonstantan. Onda je počeo da igra i za reprezentaciju Srbije. Mnogi su počeli da pišu da treba da igra prije jednog od mojih miljenika, Andrije Živkovića. Ja i dalje nisam vidio zašto. Jedino u čemu je bio uporan je taktička nedisciplina.
Poslije Zvezde je lutao. Francuska, Njemačka, Portugal, Italija- svuda je bio sjajan, ali nekoliko utakmica, sve ostalo je bilo za prosuti u vodu.
Ni u reprezentaciji se nije proslavio. Tek bi, ponekad, kad bi ga Piksi ubacivao pred kraj utakmice pokazivao briljantnost o kojoj su mnogi i ranije pričali.
I upravo je to recept koji sad zdužno koristi Vladan Milojević. Radonjić nije fudbaler za 90 minuta. Radonjić je fudbaler kojem treba dati 15-20 minuta po meču i potpunu slobodu (jer mu taktiku ne vrijedi objašnjavati, ništa on to ne kapira). On bi se mnogo bolje uklopio u tim kad bi fudbal imao pravilo kao košarka ili futsal, da istog igrača trener može više puta da ubaci u igru i iz iste izvadi.