Prošlo je godinu dana od udarnog događaja u Novom Sadu. Nadstrešnica na toj novosadskoj železničkoj stanici, srušivši se, okončavši život 16 žrtava, dovela je do pomračenja u glavama svesnog i savesnog naroda Srbije…zemlje u kojoj od tog trenutka, 1.11.2024. u 11:52, ništa više ne funkcioniše. Ova zemlja propada već duže od decenije, ali od tog trenutka, vreme je samo stalo i ništa ne postoji osim tragedije u kojoj živimo već godinu dana, a da li ćemo videti kraj tome? Jedino kada se režim promeni, odnosno kada se izborima smeni vlast, jer kada trenutna nešto uradi, to je manipulacija koja što bolje zvuči obnevidelima, gore izgleda u stvarnosti. Ta stvarnost je jedan košmar na javi koji je svaki prosečni građanin ove jadne zemlje primoran da proživljava.

Iskoristimo ovu godišnjicu da se prisetimo svega što predstavlja ključne razloge samog postojanja događaja čiju godišnjicu obeležavamo...
Pre svega, autor ovakvog članka morao bi da se izvini zbog zakašnjenja, međutim, kao strastveni i prisutni učesnik u buntovništvu koje je dobilo velike razmere, moram se ograditi time što ću reći da pisanje na ovu temu predstavlja emotivan i veoma težak čin, samim tim što se pokret našao u situaciji primoranog prekida. Mnogi su, naravno, želeli da se sve nastavi i može se reći da je budućnost studentskih blokada još uvek neizvesna, ali kako situacija trenutno stoji, i po svim poznatim podacima, blokade su završene. Protestovanje doduše nije i izbori su i dalje u fokusu svih građana, ali šta će se desiti sada, nakon svega što je omladina Srbije učinila? Sada, nakon što nema više te velike omladinske mase koja bi stala pred velikog vođu, pred skupštinu, i rekla - Ne može više!

Ako uzmemo u obzir sve zločine koji su se dešavali u Srbiji otkada SNS stranka vlada njom, čini se da se narod ni oko čega nije pobunio onoliko koliko je u poslednje vreme, zarad zaustavljanja golemog nasilja koje bi rezultiralo smrću većeg broja ljudi – ne odjednom, već polako i zlokobno, deset po deset...do preko hiljadu. Protivimo se borbi za preživljavanje koja nema svrhe jer će na kraju dana neko svakako umreti, ali ne od prirodne smrti. Nikome više nije važno išta osim promene, jer svaka granica je pređena. Dakle, pre nego što bismo pričali o onim 'lepšim' studentskim danima u proteklih godinu dana, moramo se osvrnuti na ono što je i sam studentski pokret želeo da istakne - ZLOČINE I NASILJE počinjene od strane same države. Najveći je problem što su ovo sve zločini koji su već dobili priliku da se izmariniraju u vremenu, a ostali su zaboravljeni - dakle ništa nije apsorbovano. Sve što nam je učinjeno, počelo je iz perspektive osvetničkog povređenog ega jednog čoveka, a zatim i pohlepe i samoživosti do te mere da je to prevazišlo pranje para. Zapravo, sve je urađeno sasvim očigledno i na toliko neyakonite načine, da je to prosto sramotno. Naravno, situaciju čini gorom to što - ko je spreman da priča o tome ili, ne daj bože, ispriča više detalja jer ih slučajno zna, mora da bude spreman i na pretnje, pozive ili potencijalno hapšenje. Hapšenje je možda najbolja opcija, ipak, bolje to nego da odluče da vas ODSTRANE ili naude vašoj PORODICI, a ljudi su vrlo javno ubijani. Nažalost, to se sve postavljalo kao neodgovornost, pa je nekako lakše zataškati, a kada već svedočimo tome bez reakcije, pranje para im je najlaganiji postupak. Nakon svega, naravno, niko ne odgovara za počinjeno: Ni Zoran Đinđić nije ubijen tek tako, a kamoli na primer Oliver Ivanović 2018. godine, ili beba zajedno sa 7 putnika u helikopteru koji je išao iz Raške(sve zbog PIJANOG VOZAČA) 2015. godine, ili Andrea Bojanić 2013. godine, a isto tako se ni ženi na naplatnoj rampi nije posrećilo 2019. godine. Ako ćemo o smrti dakle, možemo nabrajati danima, iako to nikada ne bi dočaralo celokupni gubitak(mnogi su ginuli a da se o tome ništa ne zna) – ali ljudi uvek reaguju tek nakon što ono najgnusnije izađe na površinu, kao na primer grupne smrti, recimo ono što se desilo u rudniku „Soko“, tj pogibija 8 rudara u lošim uslovima i nestabilnosti rudnika, gde niko nije reagovao na upozorenja radnika. Međutim, reakcije nije bilo do momenta kada su poginula deca u školi „Vladislav Ribnikar“, ili ljudi pod nadstrešnicom železničke stanice...tada smo tek odlučili da reagujemo.
Osim toga, nažalost, imamo još MNOGO ilegalnih radnji koje nam živote dovode u opasnost i POSREDNO I DIREKTNO, dakle, postoji li sfera života u okviru koje se jedan prosečan Srbin može osećati bezbedno? Šta se dešava sa ilegalnim poljem marihuane u Jovanjici? Šta se dešava sa Rio Tintom i drugim sličnim kompanijama kao što je Dundee na Homolju?NIVOI GVOŽĐA BORA I LITIJUMA U VODI, TESTIRANOJ NAKON OTKRIĆA NALAZIŠTA!!!Kakva se to sramota ostvaruje kroz kineske kompanije u Srbiji, postojeće kroz pranje para? Šta je sa radnicima u zatočeništvu, onima kojima su sva dokumenta oduzeta i koji su tu jer ne mogu da odu?Šta je sa ilegalnim migrantima i onima koji su dobili državljanstvo na brzaka, a ubačeni u sistem kao radnici. Radnici koji ne mogu da komuniciraju sa građanima jer USLOVI ZA LEGITIMNO zvanje građanina Srbije nisu ispunjeni? Ubačeni kroz koruptivni sistem samo jer mogu kroz ucenu predsednika da pobegnu iz zatvora od njihove matične države...ne zna se kome je gore, njima ili nama. Šta će biti sa Košutnjakom i drugim zelenim površinama u Srbiji? Naše bogatstvo će biti cena onoga vrednijeg, ali čisto ekonomski i čisto za džepove onih koji potpisuju papire. Šta je sa infrastrukturom i građevinarstvom? Šta je sa EXPO arenom? Šta će biti sa našim Sajmom u Beogradu? Da li ono što se desilo Generalštabu možda?Ili Hotelu Jugoslavija?(koji su tako olako srušili čim su dobili priliku, samo da bi imali ugovor kojim OPET peru pare kroz dogovor sa Američkim zetom)Da li je odgovarajuća cena Beograda na vodi zaista bila Savamala? Da li ispunjava kriterijume i da li su pokazani problemi sa kvalitetom po stanare u toj zgradi bili neka imaginacija?Šta je sa EPSom, šta je sa nefunkcionalnim termoelektranama? Šta je sa vodom koja bi trebalo da bude pijeća? Šta je sa Vojvodinom koja većinski ne može da računa na čistu vodu? Šta je sa neodgovornošću, ilegalnim radom u poslednje minute, bez provere, bez inspekcije, bez ispravnih proračuna i bez ikakve brige? Koliko vredi ova država?
Šta je sa svim razlozima, svim ugovorima koji su doveli do potpunog urušavanja i fizičkog i emotivnog, mentalnog, pa i duhovnog stanja građana, ali i same DRŽAVE Republike Srbije?

Nastavljamo dalje osvrtanjem na studentski doprinos...