Kada sam se pre skoro deceniju i po na treningu za psihosocijalne trenere u Švedskoj zaljubila u Palestinca nisam ni sanjala da ću toliko zavoleti tog čoveka, njegov narod i njegovu domovinu da zbog njih pristajem na život u kome su mi oduzeta osnovna ljudska prava. Prava koja se apsolutno podrazumevaju za svakog od nas sa belom bojom kože, za nas evropske hrišćane koji ni ne pomišljamo da je u 21. veku uopšte moguće da neko bude toliko diskriminisan, toliko tlačen i proganjan da je uskraćen za ono što se podrazumeva za svako ljudsko biće.

No, ono što nikada ne bih ni u noćnim morama sanjala, je sticajem okolnosti, ili pre Božjim promislom, postala moja stvarnost. Zbog toga što sam se udala za Palestinca (koji je, uzgred budi rečeno hrišćanin) koji živi u okupiranoj Palestini oduzeta su mi osnovna ljudska prava: sloboda kretanja, sloboda veroispovesti i pravo na rad i zaposlenje. Da bih mogla da živim u okupiranoj Palestini (konkretno, na Zapadnoj obali) sa svojim suprugom i dvoje dece, vizu moram da tražim od izraelskih vlasti koji je po svom nahođenju odobravaju ali sa velikim restrikcijama i na kratak period. Obično je to viza od 3 meseca, a kad su baš dobre volje odobre i vizu koja je validna 6 meseci. Što znači da na svakih par meseci ja moram da tražim novu vizu, i taj proces počinje mesec dana pre isteka prethodne vize. Svoj pasoš, uz venčani list i kopiju lične karte mog supruga (na kojoj mora da postoji podatak da je oženjen) predajem u kancelariju palestinskog Ministarstva unutrašnjih poslova, koji te dokumente zatim prosleđuju izraelskim vlastima koji u narednih mesec dana donose odluku da li će mi odobriti novu vizu. To znači da u tih mesec dana kada moj jedini lični dokument koji posedujem nije kod mene, ja ne mogu da izađem iz zemlje, bez obzira koliko hitna da je situacija. Taj proces ne samo da traje poprilično dugo, već i košta, i to 650 šekela (što je oko 170 evra), pa tako nekoliko puta godišnje.

Ali, šta je novac u poređenju sa anksioznošću koja me obuzima i guši u tih mesec dana čekanja, kada ne znam da li ću nastaviti svoj život ovde ili ću iznenada morati da odem i ostavim decu koja idu u školu i supruga koji ima stalan posao. No, to nije sve. Nakon 27 meseci moram da izađem iz zemlje, bez obzira da li je to u vreme trajanja školske godine ili ne, i da od okupatora tražim dozvolu da uđem u zemlju. Taj proces traje 45 dana, što znači da mesec i po dana ja moram da živim negde drugde, sa ili bez svoje porodice.

I to tako traje više od decenije.

Mi živimo u gradu na teritoriji A, koja je na osnovu „Oslo ugovora“ (kojim je 1993. godine Zapadna obala podeljena na teritorije A, B i C) pod potpunom kontrolom Palestinske Uprave, no izraelske okupacione vlasti su te koje odlučuju ko tu može da živi i pod kojim uslovima. I za svaku odluku koju donesu, koliko god ona bila nepravedna, diskriminatorna, nezakonita, uvek imaju opravdanje: „security reasons“ (iz bezbednosnih razloga).

Ovo što svedočim nije ekskluzivno moj slučaj, već je to svakodnevni život nekoliko hiljada žena strankinja udatih za Palestince koji žive na Zapadnoj obali.
Sudeći po tome pod kakvim uslovima odobravaju vize za nas strankinje udate za Palestince, izgleda da smo mi prilično opasne po sigurnost države Izrael. Jer, kako drugačije razumeti njihovu politiku uskraćivanja osnovnih ljudskih prava strancima koji su u braku sa Palestincima i žive na Zapadnoj obali?

Šta konkretno znači to uskraćivanje osnovnih ljudskih prava? To znači da ja ne mogu legalno radim, da se zaposlim, bilo gde u okupiranoj Palestini, čak ni na teritoriji A, ne mogu da odlazim u najveću hrišćansku svetinju u Jerusalimu, u Crkvu Groba Gospodnjeg (Church of the Holy Sepulchre), niti da koristim jedini aerodrom u zemlji „Ben Gurion“. U svakoj drugoj zemlji onog trenutka kada, kao stranac, stupite u brak ili zasnujete porodicu sa građaninom te zemlje, vaš status se menja. Vi više ne možete da budete turista sa kratkoročnim vizama, već ulazite u proces koji se zove „family reunification“ ili „spajanje porodice“, i time dobijate legalno boravište u toj zemlji i određena prava. Međutim, u okupiranoj Palestini i nakon nekoliko decenija života sa svojom palestinskom porodicom vi ćete biti samo „posetilac“, kako se navodi na vizi sa restrikcijama, i tako vam okupator jasno daje do znanja da ste kažnjeni jer ste izabrali da volite Palestinca.

Mnogi koji ovo čitaju će se pitati zašto pored svih ovih uskraćivanja, a da i ne pominjem uskraćivanje čiste tekuće vode čitavoj Zapadnoj obali, ja i dalje ostajem da živim u okupiranoj Palestini. No, solidarnost je oduvek imala cenu. Solidarnost je zaista skupa, i ja biram da platim tu cenu za život sa ljudima čija me duhovna snaga svakodnevno zadivljuje i koji nas sve i u najmračnije vreme, vreme genocida, uče humanosti i postojanosti u pravednoj borbi za slobodu i dostojanstven život koji svako ljudsko biće želi.

I zato, biram okupiranu Palestinu sa nadom da ću je dočekati slobodnu.

Sloboda Manojlović
20. oktobar 2025, okupirana Palestina