Dođe i to vrijeme, kada se narodne mase okupiše na plato ispod Starog mosta.
Razlog?
Skokovi sa Starog.
Haj što je vruće, nego i sparina neka.
Na samom ulazu, dočeka me šok.
Kaže lik, cener ulaz.
Dakle, naplaćuju ulaz na skokove.
Zamisli...
Kontam u sebi, koliko li će ovih para uložiti u plato ispod Starog, barem da se uredi, dodaju nove kante ili stabilizuje most preko Radobolje.
Grad je bio pun ljudi pa vjerujem da je jedan od glavnih razloga što nije veća posjećenost bila - zapravo plaćanje.

Nakon minute šutnje za poginule skakače i intoniranja državne himne, program je otpočeo.
Skokovi na noge, pa na glavu.
Ubija sparina, a muzika probija uši.
Kako je počelo, tako je i završilo.
Osim skokova, bila je ovo idealna prilika vidjeti papane, nazovimo ih tako.
Stol do mene, bili su leteći Holanđani, ili samo Holanđani.
Bolje rečeno Bosanci, žive tamo, ali po njihovom ponašanju se može svašta zaključiti.

"Moj von Dino", pa onda neke kompleksne rečenice na holandskom, pa razbacivanje na koje im pozavidi i arapski šeik.
Naravno, uz sve to ide majica sa ljiljanom i natpisom "Dok je tvojih sinova, bit ćeš prkosna i ponosna".
Ono što bi mi rekli da nas je sramota uraditi, njih itekako nije sramota.
Krenuše i priče o povratku u Holandiju a na svaki skok sa Starog kreće urlikanje kao da prvi put vide da neko skače.
To je samo stol do mene, a što je sa drugim stolovima bilo...

Da ne pričam o kafićima i barovima koji su bili rezervisani još dva sata prije početka svega.
Obična kola bila pet maraka, ma ja, dijaspora bila pa da se i zaradi.

Bila je to odlična prilika promovisati Mostar, no jesu li je uradili da treba?
Vala Boga mi, nisu.

Zaradilo se sigurno dosta, a gdje će taj novac završiti Boga pitaj.