Mart je počeo odlično, večernja šetnja sa najboljim prijateljem i dočekivanje ramazana.
Ramazan sam po sebi nije bio težak za postiti.
Mart je donio i novu / staru najdražu osobu, ali o tome malo kasnije.
Donio je i jedan predivni iftar sa najboljim prijateljem kao i najboljem timu u AIESECu.
Donio je iftar i sa sekom Džejlom, koji je razbio to nešto što stišće u grudima.

Sa emotivne strane, mart je bio pravi rollercoaster. Povratak suicidalnih misli nakon dugo vremena me je iznenadilo, noćno "ubijanje" muzikom postalo mi je malo počesta pojava.
Kao i sve, i ovo sve je imalo lijeka.
Lijek su bili ljudi - Aljoša, Džejla, Ivana, Nejla, Nataša, Dalila...

Sa poslovne strane, mart je donio članstvo u Lokalnoj Dijaloškoj platformi grada Mostara kao predstavnik AIESECa.
Donio je i poboljšanje u pisanju tekstova, kao i misao o napuštanju fakulteta.
A saznao sam i da kolega ide na praksu u Zagreb, što me je obradovalo jer znam da su svi okolo sretni.

Kraj marta donio je bajram, koji se dosta razlikovao nego prethodnih godina upravo zbog gore pomenutih ljudi.
Bajram je donio posjetu mom Adnanu, kojeg je država ubila sa njenim zakonima.
Bilo je to mučno gledati i moliti Boga da nas zamjeni, bar na kratko.

I za kraj o toj osobi, o kojoj sam Vam dužan ostao pričati.
Njeno ime se spominje kroz svaki moj članak kada pišem o najdražim osobama, njeno ime je i u ovom članku.
A kako je postala toliko draga?
Vjerujte da dio toga ni ja ne znam, ono što znam jeste da je bila tu kad sam trebao nekoga da sasluša, nekoga ko ne osuđuje.
Njene glasovne su can't wait pojava, i koliko god ona bila uz mene, ja sam još više uz nju.

Šta nam april donosi, ostaje da se vidi.