Kiša je padala bez prestanka, sitna i uporna, kao da pokušava da izbriše konture grada. Ulica ispod prozora bila je prazna. Čak su i drveća delovala umorno. Zgrade su stajale slepe i vlažne, bez ijednog svetla koje bi nagovestilo život. Sve je bilo isprano, svedeno na sivo. Čak su i automobili — oni retki koji su prolazili — izgledali isto, kao da ih grad više ne prepoznaje.

Sedeo je kraj prozora. Nije se pomerao. U ruci mu je bila šolja čaja odavno ohlađena. Pogled mu je bio negde daleko, ali nije tražio. Više je ličio na neko čekanje koje je zaboravilo šta je čekalo.

U grudima nešto. Ne bol. Više kao senka bola. Kao neizgovorena rečenica zaglavljena među plućima, koja mu ne dozvoljava da udahne do kraja. Nije bio bolestan. Ne onako da bi neko rekao: „On je bolestan.“ Ali nešto u telu nije bilo kako treba. Ili u vremenu. Ili u njemu.

Negde u stanu začuo se tup zvuk. Ne kao da je nešto palo, više kao da je nešto... stiglo. Nejasno i nisko, više kao vibracija u podu nego kao pravi udarac.

Pas, koji je do tada bio sklupčan kraj njegovih nogu, iznenada je podigao glavu. Zalajao je jednom, pa još jednom, ali nije potrčao. Samo je sedeo, napet, gledajući prema kuhinji. Rep ukočen.

On nije odmah ustao. Nije ga bilo strah. To je bio onaj tip uznemirenosti koji ne dolazi spolja. Nešto poznato, ali potisnuto. Kao miris iz detinjstva za koji nisi siguran da si ga izmislio.

Kada je konačno ustao, polako, umorno, krenuo je ka kuhinji, vrata.

Nisu bila nova. Nisu bila ni čista. Drvena, sa izgrebanim okvirom. Ona kakva se nalaze u starim stanovima. Znao je svaki centimetar tog zida, tu nikada nisu bila vrata.

Stajala su odškrinuta taman toliko da ne vidiš ništa iza njih. Samo senku. Ili možda to i nije bila senka. Možda je svetlo spolja činilo da unutrašnjost izgleda kao mrak.

Pas je prestao da laje.

Stajao je nekoliko trenutaka tačno ispred praga. Pas više nije reagovao, samo je ležao raširenih očiju, nepomičan, kao da čeka da neko drugi odluči.

Muškarac je zakoračio unutra. Prvo jednom nogom, zatim drugom. Bez naglog daha, bez drame. Samo prelazak.

Iza vrata — tišina. Soba. Zidovi na koje nisi mogao da gledaš predugo. Nisu bili tamni, ali nisu bili ni svetli. Boje bez boje. Oblik bez pravog objašnjenja. I sve je delovalo... poznato.

Nije znao gde se nalazi, ali je znao da je već bio tu.

Kao da sanjaš mesto koje ne postoji, a odrastao si tamo.

Hodao je polako. Dotakao zid, ali nije mogao da kaže kakav je na dodir. Pokušao je da se seti nečeg konkretnog: datuma, godišnjeg doba, svog imena — ali ništa nije imalo oštrinu.

A onda je ponovo stajao u kuhinji.

Vrata su bila tu. Ista. Malo otvorena. Pas je sedeo kao i pre, miran, kao da nikada nije ni lajao.

Muškarac je trepnuo. Pogledao svoje ruke. Nisu drhtale. Nisu bile znojave. Nije znao da li se ikada uopšte pomerio.

Vrata su ga čekala.
Opet.

Ovog puta, nije stajao dugo ispred njih. Nije oklevao. Nije pogledao psa. Samo je zakoračio, kao čovek koji zna da mora da uđe, čak i ako ne zna šta će unutra zateći.

Ili možda baš zbog toga.

Unutra — prostor ga nije čekao da ga prepozna.

Sve se pomeralo.

Zidovi su treperili kao površina vode kad se baci kamen.

Stolica je nestala u treptaju.

Zid koji je bio levo sada je bio desno.

Ili možda nikad nije ni bio.

Njegovi koraci su odjekivali bez ritma. Zvuk se nije vraćao.

Nije znao da li hoda pravo ili u krug.

I najgore od svega: ništa nije delovalo strašno.

Samo nelogično.

Kao kad se rečenice u knjizi počnu raspoređivati u pogrešnom redosledu, ali ti i dalje čitaš, jer znaš da si budan.

I baš kad je pomislio da bi mogao da se seti šta je trebalo da uradi —

Ponovo kuhinja. Isti zid. Ista vrata. Isti pas, sada sklupčan i pospan, kao da nije ništa ni video. Muškarac je gledao u vrata, ovog puta otvoreno besan.

„Dosta,“ promrmljao je, i odgurnuo ih dlanom, kao da može da ih natera da postanu stvarna. Onda je zakoračio. Ovog puta, nije ni pokušao da razume.

Prostor se pomerao dok je hodao. Zidovi su disali.

I to ga je najviše izluđivalo, to što nije bio siguran da li sanja, ili je deo nečije bezukusne kosmičke šale.

U nekom trenutku, pokušao je da se vrati. Okrenuo se. Vrata nije bilo. Nije bilo ničega.

„Šta je ovo?“ rekao je naglas, i vlastiti glas ga je prestravio. Bio je tanak, čudan, kao da ga je izgovorio neko mnogo dalji.

A onda — opet. Kuhinja. Vrata.

Ovog puta nije ni stigao do njih. Jer kad se okrenuo, više nisu bila tamo.

Ali nisu nestala. Pomakla su se. Sada su stajala levo od prozora. Otvorena.

Bez zvuka. Bez traga da su se pomerila. Kao da su oduvek bila tu.

Okrenuo se u neverici. I tada je primetio: prostor više nije reagovao na njega,
on je reagovao na prostor.

Zakoračio je unazad i vrata su bila ispred njega. Pogledao je u plafon, na spoju sa zidom, vertikalna pukotina. Vrata.

Zatvorena. Otvorena. Nije mogao da odredi tačno.

U nekom trenutku više nije bio siguran da li on hoda, ili se prostor pomera ispod njega.

Kao pokretna traka u hodniku koji ne postoji. Vetar. Odakle vetar?

Vrata su sad bila daleko. Pa blizu. Pa iza leđa.

Pokušavao je da ne reaguje. Da se pravi da ih ne vidi. Ali onda su počela da ga vuku.

Ne silom. Ne kao sila. Više kao gravitacija. Kao kad si preblizu ivici sna i više ne znaš da li si još uvek budan.

Hodao je i ušao. Opet.

Ovog puta, vrata mu nisu dopustila da hoda, bacila su ga napred. Ne telo, svest.

I zaustavio se.

Prvi put, posle ko zna koliko, prostor nije pulsirao. Nije se pomerao.

Bio je... čvrst. I pun ljudi.

Nisu govorili.

Nisu ga gledali.

Nisu se kretali.

Samo su stajali — razbacani po sobi, neki okrenuti ka zidu, neki gledali u svoje dlanove, neki sa poluosmehom, kao da su zastali usred priče koju niko nije slušao. Niko nije reagovao na njegov ulazak.

Zakoračio je napred. Polako. Kao da hoda kroz crkvu ili muzej.

Pogledao je jednog čoveka koji mu je delovao poznato. Ne iz života, nego iz osećaja.

Kao da ga je jednom sanjao, ali ne zna kada. Ni zašto.

I tada je shvatio. Ovo nisu ljudi. Ovo su ono što je od ljudi ostalo.

Fragmenti.
Odjeci.
Senke.

A on... on više nije tražio izlaz. Jer nije bilo gde da se vrati.

Tišina u prostoriji bila je meka. Nije ga plašila.

I u toj tišini bez ijedne reči, bez ikakvog znaka, znao je:
„Umro sam.“

Ne kao udarac. Ne kao šok. Više kao tiho prihvatanje nečega što se već desilo, ali mu niko nije rekao.

Možda su vrata bila milost. Možda iluzija. Možda... oproštaj.

Pogledao je te ljude još jednom. I sad su svi gledali u njega.

Ali se nisu pomerali. Samo su ga priznali. I to je bilo dovoljno.