Kao nastavak prethodnog teksta, odgovaram na pitanje: Zašto biti u politici? Jeste da je ona velikoj većini nas najmrskija tema, ali o njoj najžešće i raspravljamo. Njoj se svi sa puta sklanjaju, a opet je nezaobilazna u životu, jer nam cio život uređuje. To je ubjedljivo najčitanija rubrika u svim medijima, koliko god mi sebe smatrali apolitičnim. Mada, nije prvi put da na Balkanu riječi govore jedno, a postupci drugo. Budimo, dakle, ljudi da priznamo istinu, i suočimo se s njom u ovom tekstu.

Prošli put sam pomenula da sam na odmoru od politike. Sad sam dobila inspiraciju da kažem zašto je ipak bolje biti, nego ne biti u njoj. Makar to “biti” značilo samo kratak period. Mada, pet godina nije baš ni malo – ali, opet, nije ni puno. Sve u svemu, osjećam da sam na prekretnici. Zato i pauziram. Šta me je to, dakle, navelo da izađem?


Javašluk na djelu

U politici je manje važan onaj ko stoji iza kulisa i gura stvari da funkcionišu. A ja sam bila takav tip. Draži su mi oni što stoje iza kulisa, jer oni suštinski žele promjenu i rade na njoj. Mnogo su važniji oni koji su spremni da javno istupe, tj. da se eksponiraju (fotkanje, izjave za medije, učešće u kampanjama, popularnost). Takvi dalje dobijaju i partijska zaposlenja (što bi se žargonski reklo, po dubini) i ostaju na poslu do starosti. To, međutim, nema mnogo veze sa njihovim potencijalom, empatijom, borbom za pravednije društvo, moralom i tako dalje. To samo ima veze sa izvlačenjem koristi. Važno je takođe biti pouzdan, odnosno, znati zažmuriti na jedno oko i držati usta zatvorena, čak i kad vidite da “vaša” partija zaobilazi zakon. I tu je jedna od glavnih muka: nije problem zakon zaobilaziti, nego je problem to raditi naočigled svih, pa onda propovijedati masama da je zakon svetinja i da ga se treba pridržavati. Tu se krije lanac nejednakosti koji treba slomiti. Ljudi mogu biti slijepi, ali glupi ne. Moj problem je, izgleda, što nisam mogla (a ni htjela) da ćutim. Radili su na tome da me ućutkaju, sad su to i dobili. Bolje je progovoriti, pa onda kao gospođa izaći, ćutati i pustiti stvari da se dešavaju, pa vidjeti šta će koga da zadesi. Za sada, u toku sam da su evropski Zeleni pred raspadom i traže online donacije za preživljavanje. Od mene lično su dobili NIŠTA, i mislim da je to idealan i nužan bumerang.

Najsmješnije od svega, što jedna partija uvijek ima moć da zakone mijenja, ali, iz NN razloga – neće. Radija je da ih prekrši. Jer, to je lakše. I to ne zavisi od njenog glasačkog tijela, niti od toga da li je režimska ili opoziciona. Prosto, to je činjenično stanje. Činjenično stanje je i da svaka partija na planeti ima svoje advokate, koji, izgleda, od bavljenja krupnim državnim nezakonitostima, ne stižu da se bave poboljšavanjem sitnijih zakona. Zar nije logično da se prvo bavite sitnim zakonima i propustima, pa onda da pređete na krupne? Kad su sitni ispravni, krupni će se lako ispraviti. Kod nas je obrnuto – pošto riba od glave smrdi, kršenje sitnijih zakona građani vide kao logičan nastavak i tjeranje inata u ambijentu u kome mnogo krupnije ribe krše mnogo krupnije zakone. Logika je: “Može im se, pa što se ne bi i nama moglo?” S potpunim pravom. E, baš to dovodi do aleje (ne)odgovornih i do javašluka na djelu. Što bi rekli književnici, o toj temi malo kasnije.

Uz to, sistem lobiranja je nekako čudno razvijen. U našem Zakonu o lobiranju piše da je zabranjeno da budete lobista ako ste član partije. Ironično, u izmjene zakona ulazi samo ono što partija izlobira, a vi kao lobista možete da visite po strani. Dalje – po logici zakona, spajanje vladinog sektora sa nevladinim nije dozvoljeno. U praksi, odlično znam da “moja partija” podržava (za sada) jednu nevladinu organizaciju, što je sitno u poređenju sa trodecenijskom vladavinom DPS-a, koji je u tom periodu imao prilike da gura sto i jednu. Uglavnom, obrazac je isti.


Cosa nostra

Partija funkcioniše kao svaka “cosa nostra” organizacija, a ako kod vas kao pojedinca “omertà” ne važi – letite napolje. Ima tu i onoga što sam opisala pod pojmom „palibrkologije“. Ženi je posebno nezgodno da bude tu. Ne zato što hoće da bude svetica i izigrava poštenje – nego zato što je takve igrice prerasla i u interesu joj je da se više ne ponavljaju. Za te igrice će šefovi onda da biraju „poštene“ – koje će da upadnu u istu kolotečinu, ni ne znajući da je ista, pod izgovorom da je to neka ljubav, a zapravo su one željne alatke i na nju ciljaju. Pored para, naravno. U svakom slučaju, ironija je takva da će one bolje proći od ovih što su stvarno prošle pakao pa, izašavši iz njega, ne žele ga više ni sebi ni državi. U krajnjem, država treba da se stidi što priređuje takav pakao ženama, a da nije ni svjesna na koje sve načine i na kojim sve mjestima.

Poslednji vic partijske ironije je taj, da ona nije dobrotvorna organizacija. Čovjek je tražio 300 eura za ljekove, na šta sam ja kao sekretarka za medije urgirala da se zajednički skupi ta suma. Na jedno uvo je ušlo, na drugo izašlo, a ja sam dobila nevažeći odgovor sa početka pasusa. Iako sam jasno predočila da je to prilika da se dobije glasač više. Da ironija bude veća, gospodin šef partije ima brata i sestru ljekare, a sam za sebe priznaje da je vazda u životu udarao kontru. Nije ni čudo onda, što do ovog trenutka nije zvanično oženjen, a čezne da mu ljudi budu poslušni. Tako to obično bude kod nas ljudi – ko udara kontru, traži poslušnost, a ko je poslušan, prije ili kasnije mu se udari kontra.

Bilo je tu još štošta sitnica koje su me uvjerile da zapravo nisam željena. Najsmješnija od njih mi je bilo saznanje da vođe nevladine ne znaju šta znači riječ „avans“ i da se ta suma uplaćuje prije, a ne kasnije. Tačnije, što prije, a ne što kasnije. Kad bolje razmislim, nevladinu vode ljudi mlađi od mene, to je prva stavka; druga stavka je da su (potencijalno) dobili sugestiju šefa partije da na moje ime avans ne uplaćuju, ili pak da ga uplate kasnije. Čemu je avans namijenjen je najmanje bitna stvar u cijeloj ovoj priči. Ili, bolje da kažem: za jedno putovanje u ime i ispred organizacije koja se tom uplatom sigurno ne bi raspala.

Bitno je, ipak, da je postalo kristalno jasno da su na višim pozicijama od mene ljudi sa troduplo manje potencijala i smjelosti (to se iz aviona vidi), samo zato što su poslušni. Dobro u svemu tome je što će se stvari tako iskristalisati da će jasno biti ko zaslužuje višu poziciju i zašto, iako je od nje operisan.

Šlag na tortu bila je jedna uvreda mog identiteta, koja je izašla iz usta osobe koju sam smatrala drugaricom. Ne najboljom, ali ipak boljom od drugih. Sad jasno vidim da sam se grdno prevarila. Magistrica psihologije postala je za sekundu magistrica bruke i sramote. A preko toga nikako nisam mogla ni htjela da joj pređem. Uslijedilo je izvinjenje, ali je ono džaba imajući u vidu da je iznuđeno od treće strane, pa samim tim nije pravo, lično i iskreno.

I tako, skontah ja da partija kvari ljude isto kao i pare. Nema tu više prijatelja od trenutka kad padne posao, oči se usijaju od fotelje, usta zinu za parama, a noge se rašire za još nečim. Tad partija postaje aleja (ne)odgovornih, koliko god prodavala poštenje i građansku orijentaciju. Moć ulizivanja i prisustva garantuju vam i višu poziciju i veći uticaj, i džabe je što vi iza kulisa propagirate pomirenje, zajedništvo i akciju. Na kraju ćete izvući deblji kraj.

Zašto, onda, biti tu?

Postavlja se, na kraju, ovo logično pitanje. Kažu, sve su stranke iste. I jesu. Ali…
Stojimo na prekretnici na kojoj imamo ogromnu mogućnost da se naš građanski glas čuje jače nego prije, i da bude više uvažen od sistemskog, tj. institucionalnog. Tu priliku ne treba propustiti, jer ovo stanje aktivno vibrira u vazduhu. Na primjer, koliko god mene lično umanjivali, odlično znam da sam prva pokrenula neke male-velike promjene, koje mogu da zamute i da negiraju samo tuđe laži, koje će, svaka za sebe, na tužilačkom tasu lako da padnu. A te promjene se ne dešavaju samo u jednoj sferi i jednoj instituciji, nego u više njih. Gdje sam god ušla, napravila sam zemljotres. Poenta je upravo ta – koliko god mislili da vaš glas nije bitan i da se ne čuje – varate se. On se čuje – ako ne odmah, onda ubrzo. I to ne zavisi od vaših godina, pozicije ili ugleda. Treba samo pažljivo posmatrati. A uz to, imati veliku petlju da istupite – ne samo pričom, nego i primjerom.

Partije su danas postale maltene roditelji – svaka ima svoj podmladak. To je dobro u smislu garantovanja dugoročnog funkcionisanja partije. Ali, nije dobro ukoliko se tim mladima ne da sloboda djelovanja po savjesti (čak i ako to znači kršenje zakona i partijskih pravila, u DOBROM smjeru), nego se sužavaju u partijske okvire. Koliko god ti okviri bili dobri, oni i dalje ne daju slobodne građane, a šire prostor za aleju (ne)odgovornih. Nismo se tako dogovorili. Treba da smo svjesni da je sve što se dešava oko nas – BUKVALNO SVE – djelimično i naša pojedinačna odgovornost. Kad prestanemo da se žalimo i počnemo da djelamo (a prvo nađemo prostor za djelanje), iz te premise postaje jasno da sve može biti drugačije. Pod uslovom da slušamo jedni druge i nikoga, bez obzira na okolnosti, ne umanjujemo.
Na nama je da napravimo razliku i počnemo da stvaramo aleju odgovornih. Koliko god taj proces bio težak, dugotrajan i (ne)moguć.