Zamislite paradoks: država Bosna i Hercegovina često izgleda kao improvizacija, dok jedan njen entitet strpljivo slaže institucije koje podsjećaju na državne organe.




Nedavno sam pisao o tzv. Srpskoj kući u Brčkom u kojoj su smještene (para)entitetske institucije.

(https://radiosarajevo.ba/metromahala/ja-mislim/dragana-bursaca-republika-srpska-anektira-brcko/627031)


Reakcija javnosti nije izostala, ali se onda javio OHR, kralj forme bez suštine i kako se to kaže promašio cijeli fudbal. Napisao sam tada da se ime Srpske kuće može brisati, ali je mnogo, mnogo važnije ono šta je u tom objektu od samog imena. A u objektu već djeluju entitetski organi: Poreska uprava, Fond PIO, resorna ministarstva. OHR je s pravom osporio naziv kuće, ali ne i ono što se u njoj nalazi. Dakle, dozvolio je da te institucije nastave sa radom, što je sramno.

I onda kad se to desi, logično je da imamo ovo.

Hoće li RS imati svoje Minstarstvo vanjskih poslova?

A “ovo“ je fakt da Vlada Republike Srpske donosi uredbu o osnivanju kancelarije za međunarodnu saradnju. Na papiru to izgleda bezazleno. Par službenika, neka administracija, pokoji sastanak sa stranim delegacijama. U stvarnosti, riječ je o pokušaju stvaranja ministarstva vanjskih poslova jednog entiteta.

A to, da se razumijemo, nije mala stvar.

U ustavnom poretku Bosne i Hercegovine entiteti nemaju pravo voditi vanjsku politiku. To pravo pripada državi. Tačka. Bez fusnote. Bez tumačenja. Bez Dodikovog političkog haikua.

Ali RS već godinama, da ne kažem decenijama, testira jednu staru balkansku metodu: napravi nešto protivzakonito, pa čekaj da vidiš hoće li iko reagovati. Ako reakcije nema, to postaje nova normalnost. Ili ono što zovem unormaljivanje nenormalnog.

Tako su nastajale sve parainstitucije.

Prvo kancelarije. Onda predstavništva. Poslije agencije. Na kraju ministarstva koja se ne zovu ministarstva ali po svemu to jesu.

Kancelarija za međunarodnu saradnju samo je najnovija puzzla u toj slagalici.

A slagalica se zove paralelna država.

Ustav gori, država se češlja

Dok javnost raspravlja o Dodikovim izjavama, uvredama, konferencijama za medije i teatralnim prijetnjama, birokratska mašina RS-a tiho gradi strukture koje sve više liče na državu. Imaju poreski sistem. Imaju penzioni fond. Imaju regulatorna tijela. Imaju sopstvene diplomatske kanale.

Sad dobijaju i nešto što liči na ministarstvo vanjskih poslova.

Zamislite paradoks: država Bosna i Hercegovina često izgleda kao improvizacija, dok jedan njen entitet strpljivo slaže institucije koje podsjećaju na državne organe.

To je politički inženjering dugog trajanja.

U političkoj teoriji takva strategija nosi jednostavan naziv: Stvaranje činjenica na terenu.

Ako dovoljno dugo radite nešto protivno ustavu, jednog dana će neko reći: pa dobro, kad već postoji, hajde da to priznamo i legalizujemo.

I tu dolazimo do ključnog problema.

Reakcije nema.

Ili dolazi prekasno.

Ili je svedena na birokratsko saopštenje.

Kancelarija za međunarodnu saradnju RS-a neće otvoriti ambasade. Neće imati ambasadore. Ali će raditi ono što radi svaka diplomatija: gradiće mrežu kontakata, lobirati, širiti političke poruke i stvarati utisak da RS nastupa kao međunarodni subjekt.

Drugim riječima, paradiplomatija na djelu.

To je stari trik političkih projekata koji žele državnost, ali je još nemaju.

Katalonija je imala takve kancelarije. Kurdistan ih ima. Tajvan ih koristi širom svijeta. Razlika je što su ti projekti otvoreni u svojoj ambiciji.

U RS-u se sve radi uz poznatu rečenicu: mi samo branimo ustav.

U praksi se radi upravo suprotno.

Šta kaže Ustav BiH?

Ustav Bosne i Hercegovine jasno kaže da entiteti mogu imati specijalne paralelne veze sa susjednim državama. To znači ekonomska saradnja, kulturne veze, regionalni projekti.

To NIKAKO ne znači vlastitu diplomatiju.

Ali RS već godinama upravo to pokušava izgraditi i uveliko i uspijeva.

Predstavništva u Beču, Moskvi, Washingtonu, Beogradu, Jerusalimu.

Svako od njih formalno se bavi ekonomijom.

A onda se pojave političke kampanje, lobiranje protiv države Bosne i Hercegovine, promocija narativa o razdruživanju.

Centralni štab paradiplomatije

Sad se otvara nova kancelarija koja treba koordinirati sve te aktivnosti.

Drugim riječima, centralni štab paradiplomatije.

Najveći problem nije sama uredba.

Najveći problem je tišina.

Državne institucije često reagiraju kao da gledaju vremensku prognozu, a ne politički projekt demontaže države.

Ustavni sud? Spor.

Tužilaštvo? Još sporije.

OHR? Povremeno se javi da popravi natpis na zgradi.

A dok se vodi rasprava o tablama i nazivima, mašina radi.

Administracija RS-a sistematski širi institucionalni prostor.

Sutra će neko reći: imamo poresku upravu, imamo penzioni fond, imamo kancelariju za međunarodne odnose, imamo mrežu predstavništava, policja je već tu.

Šta još fali jednoj državi?

To je logika postupnog otcjepljenja bez formalnog proglašenja.

Nema referenduma. Nema dramatičnog čina.

Samo gomila uredbi, kancelarija, institucija i novih nadležnosti.

I sve to pod parolom: branimo dejtonski poredak.

Ironija je brutalna.

Dejtonski sporazum postaje politički štit za državno razaranje.

A međunarodna zajednica reaguje kao administracija koja pokušava popraviti krov dok kuća gori.

Zabrani naziv.

Napiši saopštenje.

Izrazi zabrinutost.

Sve osim onog što bi suštinski zaustavilo proces.

Ako se ovako nastavi, jednog dana će neko hladno konstatovati da RS već ima pola državnih funkcija.

A onda će se pojaviti nova rečenica koja je na Balkanu često uvod u političke katastrofe:

“Stanje na terenu mora se uvažiti.”

U prevodu: ono što je protivzakonito juče, postaje politička realnost danas.

Zato priča o jednoj kancelariji nije mala tema.

To je dio mnogo šire strategije.

Strategije u kojoj se država ne ruši eksplozijom nego administrativnim formularima.

Papir po papir.

Uredba po uredba.

Kancelarija po kancelarija.

I dok sve to traje, javnost se zabavlja dnevnim političkim spektaklom.

A spektakl je savršena dimna zavjesa.

Dok kamere snimaju Dodikove konferencije, birokrati crtaju novu mapu institucija.

Tiho.

Uporno.

Sistematski.

Ako se taj proces ne zaustavi, jednog dana Bosna i Hercegovina neće biti formalno podijeljena.

Biće administrativno izdubljena.

A država koja izgubi institucije prestaje biti država.

Ne preko noći.

Nego kroz kancelarije.