Vučić između Putina, Sija, Makrona i Trampa. Čovek koji sedi na četiri stolice i kuka što ga boli dupe.

Aleksandar Vučić vodi spoljnu politiku kao loš šibicar misli da zna gde je kuglica, a na kraju se ispostavi da su sve tri prazne. Rusima priča o bratskoj ljubavi, Kinezima o zajedničkoj budućnosti, Evropljanima o evropskom putu, Amerikancima o stabilnosti, a narodu o sopstvenoj veličini. I svi se čude kad se ispostavi da je jedina konstanta u toj priči njegova stolica na Andrićevom vencu. Za Putina je „mali brat koji ne zaboravlja“. Za Sija „pouzdan partner iz srca Balkana“. Za Makrona „faktor mira i stabilnosti“. Za Trampa „tough guy who knows the deal“. A za građane Srbije čovek koji se ponaša kao da vodi svetsku politiku, a ne zemlju gde ni kanalizacija ne zna kuda teče.

Ova vlast već godinama prodaje „nezavisnu politiku“ kao da je eliksir života, a zapravo sipa razvodnjenu propagandu u probušene čaše. Balans, neutralnost, samostalnost sve su to Vučićeve verzije iste reči: kukavičluk. I sad, kad svet više nema strpljenja za njegove piruete, vidi se koliko je taj ples bio smešan.

ČOVEK KOJI SEDI NA ČETIRI STOLICE

Njegova spoljna politika je kao kafanski orkestar koji svira na četiri svadbe istog dana. Kod Putina svira „Kaljinku“ , kod Ursule “Odu radosti” kod Makrona „Marsejezu“ , kod Trampa „Thank you USA“ , a kod Sija temu iz “Valtera”. A na kraju dana, niko mu ne plati jer su shvatili da svira falš. Ruse laže da nikad nećeuvesti sankcije. Kinezima obećava rudnike, puteve i još po neki grad „bez pitanja“. Evropljanima šalje osmehe i moli za fondove. A Amerikancima šapuće da je on jedini koji „može da smiri Balkan“. Rezultat? Svi su ga pročitali. Za Moskvu više nije brat, nego neželjeni sin.

Za Peking nije partner, nego nevraćač dugova. Za Brisel nije kandidat za člana, nego kandidat za Orbana. Za Vašington nije saveznik, nego povremena smetnja. Njegova diplomatija je loš igrokaz. Svaka scena počinje lažnim osmehom, završava se teatralnim obraćanjem narodu i večitim izgovorom: „Srbija je mala zemlja u teškom položaju“. Prevedeno: „Lažem koliko mogu, pa ako prođe, prođe..“ Vučić je jedini političar koji uspe da se slika s diktatorom i demokratom istog dana i da obe fotografije pusti u udarnom terminu.

Ujutru priča o „evropskim vrednostima“ , uveče o „bratskom narodu Rusije“ , a noću o „teškoj sudbini Srbije“. To nije politika, to je maraton kuknjave jednog upornog sadiste. Kad se uslika sa Putinom tad je patriota. Kad se uslika sa Sijem onda je vizionar. Kad se uslika sa Makronom bude reformator. Kad se uslika sam bude zabrinuti otac nacije. Kad se uslika sa Trampom onda ga je sramota hoklice.

Najbolji simbol njegove spoljne politike je ono legendarno objašnjenje da je „verovatno bio umoran“ kad je Srbija glasala za ukrajinsku rezoluciju. Umoran od čega? Od laži, od poziranja, od pokušaja da svima proda priču o „nezavisnoj politici“ dok mu pola sveta drži vlast na infuziji. Umoran, jer laž ima težinu. Deset godina obećavaš svakome, i jednom moraš da se setiš šta si kome rekao. To je taj trenutak kad više ne znaš da li si Putinu rekao da nećeš, Ursuli da hoćeš, Siju da možda, a Trampu da kako on kaže tako ćeš i ti.

Vučić je kao politički bigamista oženjen Istokom, flertuje sa Zapadom, a kod kuće priča da voli samo Srbiju. Ali svi znaju da vara. Rusija ga gleda kao nevernog muža koji stalno obećava da će se vratiti. EU ga posmatra kao manipulatora koji nikad ne dolazi na zajedničku terapiju. Kina čeka da uzime pare i ćuti, jer zna da je ugovor za kredit on overio. U toj Vučićevoj predstavi Srbija je samo scenografija. On putuje, rukuje se, prepričava, hvali se i svaki put se vraća sa „velikim rezultatima“. A kad ga pitaš koji su to rezultati, kaže: „Srbija je poštovana.“ Poštovana gde? U prilozima Pinka i Informera možda. U stvarnom svetu sve manje. Evropska unija se umorila od njegovog „uskoro ćemo“. Rusija ga gleda kao sitnog trgovca koji pokušava da preproda gas. Kina ga koristi kao lokalnog menadžera za eksploataciju. A Tramp? Tramp ga je dao zetu da otvore kazino.

A kad ponestane i Rusa i Kineza i Evropljana, uvek ima Arapa. Oni su mu omiljeni zato što ne traže ni reforme, ni slobodne medije, ni izbore samo parcele. Beograd na vodi, Nacionalni stadion, pola Savskog amfiteatra i trećina aerodroma, sve je već odavno pretvoreno u pustinjski suvenir-shop. Za njih Vučić nije ni brat, ni partner, on je lokalni agent za nekretnike koji daje velike popuste. Zato i voli da se slika sa šeicima, jer kod njih ne mora da glumi demokrate. Tamo se razume pare, projekat, mahanje rukom i kraj priče. A dok oni broje profite, mi brojimo senke nebodera podignutih od javnih para i privatnih iluzija. Vučićeva arapska konekcija je najiskreniji deo njegove spoljne politike, jer je zasnovana na čistom interesu, bez suvišnih reči o vrednostima, istoriji ili bratskoj ljubavi. Tu se ne laže da smo slični, nego da smo na prodaju.

Vučićev „balans“ je zapravo religija kukavičluka. To je ideologija preživljavanja u kojoj se svaka odluka odlaže, svaka istina razvodni, a svaka laž upakuje u zastavu. Srbija je danas zemlja koja ne zna gde pripada jer njen predsednik ne sme da odluči gde bi on sam da sedi. I zato smo stigli do tačke gde više nema balansa samo pad. Pad u realnost, u ekonomske ucene, u političku izolaciju i u beskrajne Vučićeve monologe o tome kako „je sve teško, ali on se bori“.

Kad već sve ostalo propada, Vučić je rešio da i spoljnu politiku outsource-uje crkvi i demonima prošlosti. Pa tako, kad treba da se pokaže ljubav prema Moskvi, ne ide on, nego šalje patrijarha da u zlatnom avionu priča o „obojenim revolucijama“ i „napadima na duhovni prostor“. Jer kad predsednik ne sme da izgovori da je protiv protesta, uvek može da pošalje nekog s bradom da to uradi za njega. S druge strane, da se pokaže lojalnost Zapadu, uvek se pronađe neki „zli žuti Šutanovac“ koji će se iznenada pojaviti u Vašingtonu i objasniti kako „Srbija ipak razume Ameriku“. To je ta genijalna doktrina kontinuiteta: kad ne znaš šta bi rekao, pošalji nekog drugog da sramotu podeli s tobom. Jer Vučićeva diplomatija više nije odnos između država, to je lutkarsko pozorište. U Moskvi patrijarh i ikonostas, u Briselu osmeh i fascikla, u Vašingtonu Šutanovac kao relikvija „žutih“. Svaki od tih nastupa ima istu poentu: da deluje kao da Srbija ima strategiju, dok se zapravo trudi samo da preživi i sledeće izbore.

Vučić je poslednjih deset godina prodavao sebe kao „geopolitičku devicu“ čistu, poželjnu, svima dostupnu, ali nikome obećanu. Sad, kad svi traže ozbiljan odnos, pokazalo se da je ta devica potrošena, a mladoženja nervozan. Spoljna politika mu se raspada jer se svet promenio, a on ostao isti: čovek koji misli da se sve rešava „dogovorom između mene i njih“. Ali u svetu gde se puca, sankcioniše i odlučuje više nema dogovora iza zatvorenih vrata. Ima samo odgovornosti. On je danas simbol svega što Srbija ne bi smela da bude neiskrena, neodlučna, provincijalno ponosna i globalno nebitna. Svima obećava, nikome ne isporučuje. Svima se smeši, nikome ne veruje. Svima glumi prijatelja, a u ogledalu vidi trgovca vlastitom zemljom. I na kraju, kad se sve karte otvore, kad svi računi stignu, kad mu i Putin i Si i Ursula i Tramp okrenu leđima ostaće sam, pred praznim studijom, sa mikrofonom u ruci i izrazom večne zabrinutosti. I znaćemo šta će reći: „Bio sam umoran.“