Armin:

Smrt fašizmu, drugarice Jelena!
Nadam se da ste ti i tvoja usvojena mačka dobro.
Odavno se nismo čuli, mada za mene ta vremenska odrednica zimi poprima skoro pa decenijske razmjere, jer stičem utisak da se sve dešava mnogo brže i da vrijeme kraće traje. Osim moje priproste, kvazimetafizičke lamentacije nad ubrzavanjem svakodnevice, za moj gore navedeni osjećaj postoje dva sasvim logična objašnjenja: Dani sami po sebi traju kraće, a ja sam po sebi nisam dovoljno dobro organizovan sa sopstvenim vremenom.
Kao što već znaš pišem, pomalo snimam, ali se prije svega radujem završetku ove, za mene naporne godine.
Upravo u tom prednovogodišnjem duhu razmišljao sam da bismo jednim izdanjem Dijaloga mogli ispratiti 2025. godinu kako dolikuje.
Slažeš li se sa mnom?
Šta se novo desilo kod tebe od naše prethodne prepiske?

Jelena:

Smrt fašizmu druže Armine.

Drago mi je što si se javio, ja nisam mogla ranije, zauzet mi je bio dan, a moja maca i ja smo super, nevaljao je, puno jede i brzo raste, zoomies su mu 'srednje ime' i konstantno istražuje. Prilično nam je lepo stvarno.

Osim toga pomalo bavim organizacijom Marks21 i temeljno ih istražujem u ovom trenutku jer imaju nekoliko rupa u šablonu koje mi se ne sviđaju, a kad smo kod toga - možda ih možeš naći i u Bosni, šire se po Balkanu radi propagiranja ideje jednog poluostrva(Balkanskog) - jedne države.

Imaju lepu viziju samo što me brine potencijalni cilj koji imaju u vezi svog viđenja sveta, koje možda žele da nametnu i drugima: kolektivizam i istaknuta briga, ljubav prema zajednici i empatija, sve tu predivne vrednosti, ali prestaju da važe onog trenutka kada priča krene da se nameće uz cilju postizanja bilo kakvog jednoumlja.

To je zaista zabrinjavajuć i nerealan cilj. Principi koje oni ističu su na mestu, bez ikakve dileme, ali ako se preteruje ne znam šta misle da će ostvariti.

Armin:

Piši mi malo više o tome, kod nas je jedno vrijeme djelovala organizacija Crvena kritika. Imaju i svoj portal sa istim nazivom, ali nisu pretjerano aktivni. Ideali su predivni dok god čovjek kod sebe može da zadrži nepatvorenu naivnost i povjerenje u iste. Njihova realizacija često je isključivo stvar iluzije, iluzije utopijskog tipa, a naročito u slučaju marksizma i komunizma.

Jelena:

Dosta pričam sa njima i stvarno ih volim dobri su ljudi, ali imaju neku relativno striktnu viziju svojih ideala i ne čini mi se kao dobra ideja da se tako nešto nameće, a primećujem da im je pristup upravo takav.

Nametanje bilo čega nije dobar potez. Jedan drug je iskoristio reč 'ubeđivanje', jasno mi je i ja čak donekle podržavam taj pristup jer je neophodno da 'konvertuješ' nečije razmišljanje da bi se oblikovalo u skladu sa određenim vrednostima, problem je što te dve reči već naginju ka pojmu prisiljavanja i to je samo po sebi jako loš pristup. Propagiranje uz informisanje i širenje znanja je jedno, ali ubeđivanje u sopstveno verovanje je kao da uđeš u kontakt sa Jehovinim svedocima.

Armin:

Pokušaću da se osvrnem na sve što si navela o organizaciji M21, a ukoliko nešto zaboravim - praštaj.
Sam po sebi nisam ljubitelj radikalizma bilo kakvog oblika, kao ni nemogućnosti odnosno nedostatka želje da se razgovara sa onima koji se iz nekog razloga sa vama ne slažu na apsolutan način. Problem ljevice generalno posmatrano jeste upravo u tome što ne može da se konsoliduje, a spektar stavova koji se smatraju liberalnim dopušta raznovrsna tumačenja što za posljedicu ima labavost, interesno koketiranje sa desnicom i radikalizaciju. Desnica se mnogo rijeđe (upotrebiću tvoj izraz) rasplinjava. Koherentnija je i često ne poznaje granice stida, pristojnosti, bazičnih moralnih načela, barem kada se radi o egzekuciji same ideologije, jer će u propagandne svrhe desničari skoro svakodnevno posezati za kritikovanjem svakolikih društvenih anomalija u kojima i sami učestvuju, ali to ne žele da primjete.
Sumnjam da će ti tvoji Movci mnogo postići, pogotovo sa takvim pristupom u kojem nema mjesta za druge i drugačije. To je, na kraju svih krajeva i bio glavni uzrok krvavosti komunizma 20. vijeka.

Jelena:

Pitanje je šta bi se desilo sa svetom između, jer u tom slučaju ne bi bilo šanse da se oformi 'red nesvrstanih' kako je to Tito zamišljao svojevremeno. Verovatno razumeš zašto ali svakako ću u jednoj rečenici da kažem - malo je verovatno da je moguće stvoriti hibrid komunističkog/anarhističkog ekonomskog sistema sa kapitalističkim. Ja bih iskreno s jedne strane volela da se proba(i da, jasno mi je da socijalizam jeste neka vrsta hibrida ali on predstavlja međufazu koja sprema društvo za finalni nemonetarni sistem), a s druge strane, šta bi se desilo u toj situaciji - ja to zamišljam bukvalno kao novi veliki prasak, takve dve suprotnosti spojiti u nešto ne verujem da je moguće.

Vreme nam mnogo sporije prolazi sada, mnogo se stvari dešava konstantno i čini mi se da je to već razlog brže 'rotacije' istorijskih perioda i grešaka čovečanstva. Meni je tu onda zastrašujuće pitanje - Kako će tek biti u budućnosti?

Stoji da su preci naše vrste bili u jakim strahovima i stresnim situacijama, ali sada, gledajmo samo sadašnjost - šta ako se toliko naviknemo na ovaj brzi ritam i stres izazvan njim, da to učini da nam pritisak rata postane kraj nerava i uopšte homeostaze tela? Lični mir je nešto o čemu ljudi sve više gube pojam nažalost. Po mnogo čemu smo evoluirali, ali po pitanju mira koji je neophodan u normalnom životu jednog čoveka u potpunosti smo devoluirali.

Armin:

Kada govorimo o podjeli na istok (koji svakako ne bi bio komunistički ili socijalistički, već naprotiv kapitalistička oligarhija pod patronatom zvaničnih, državnih institucija) i zapad (čije strategije već nekoliko godina funkcionišu na principu tihog imperijalizma, kroz kreditnog zaduživanje zemalja u interesnim zonama i osvajanje bez direktnih vojnih akcija), takva zamisao već postoji i mi u takvom, polarizovanom svijetu živimo neprekidno od kraja Drugog svjetskog rata, samim tim takvo nešto ne bi predstavljaju novitet.

Mogućnost diplomatske nesvrstanosti je nemoguća bez snažne i samodostatne ekonomije u svakom pogledu. Pokušaj neutralnosti u bilo kojim drugim okolnostima bio bi potpuni neuspjeh.


Čovjek i ljudska vrsta imaju potrebu za stalnom destrukcijom, ali tu se radi o patologiji koja se teško može objasniti, osim možda nesposobnošću čovjeka da živi u miru. Čovječanstvo nikada u svojoj istoriji nije imalo period potpunog mira, jer tržište, od onog primitivnog - razmjene dobara, pa sve do sadašnjih ekonomskih sistema ne može da funkcioniše bez konflikta neke vrste.
Konflikt stvara potrebu krajnjih potrošača za proizvodima, a to pokreće potrošnju i zaradu.
Ni mir se u ovakvom svijetu u kakvom živimo ne može posmatrati kao apsolutni cilj, već kao nedosanjana želja, nešto što je u potpunosti neostvarivo osim u vlažnim snovima pacifista. Prihvatiti činjenicu da savršen mir ne postoji, znači prihvatiti život.

Jelena:

Mir nije dostižan u kompletu to jeste kao neko savršenstvo, prvenstveno jer sam svedočila upravo 'savršenom' sistemu prema svojim vrednostima i nije bio savršen, naravno. To je, razume se, bilo nešto zasnovano na studentskim anti-zvanično-političkim vrednostima, i to u veoma hitnoj situaciji, ali direktna demokratija se nekako ostvarila. Ja čvrsto verujem u to da je poludirektna demokratija sistem koji je sasvim moguć u društvu svesnih građana.A uz to, kao nastavak na pojam nemogućeg savršenstva, ovakav sistem je daleko od savršenog, ne zbog poređenja neke vrste ili košenja sa nekim idealima, pa čak ni zbog praktičnosti, već, između ostalog, jer ljudima jeste u prirodi da se ne slažu, a zbog toga konflikti uvek postoje.Veliki je izazov suočiti se sa tim konfliktima ali zato postoji demokratija i zato mislim da je ipak nekako moguće doći do rešenja koje možda neće u kompletu odgovarati svima, ali će indirektno doprineti dobrobiti celog sveta.

Dakle, moj zaključak ovde, čudnovato čak i za mene samu, je da je moguće da uz konflikte takođe postoje rešenja koja mogu društvo da dovedu u neku vrstu ravnoteže. Mislim da je neizbijanje ratova i gašenje plamena mržnje u svetu sasvim moguće, jer većina ljudi nije sklona tako burnim negativnim osećanjima, niti je spremna na eksplozivne radnje znajući da bi to rezultovalo velikom štetom. Poludirektna demokratija bi ukinula i zapečatila raskol u svetu samim tim što bi solidarnost i ljubav većine ljudi tu došla do izražaja.

Ta kulturološka, pa i generalno politička granica između zapada i istoka može da se razblaži uvođenjem onog gore sistema na svetskom nivou. Znam ja da to sada zvuči nemoguće, ali verujem da, kada gledamo na duže staze, to ipak nije toliko strašno za postići.

Ljudi međusobno nemaju nikakve razlike koje izazivaju osuđivanje ograđivanje ili neodobravanje, osim kolektivnih mentaliteta i u tome je ključ onog najdubljeg problema, a on nije rešiv u potpunosti, zato kažem da granica može biti razblažena, a ne ukinuta. Iako je tako, da bi se uopšte došlo do tačke razmišljanja o otvorenosti naroda jednih prema drugima, potrebno je prvo uraditi VELIK posao - kao što je osnivanje poludirektne demokratije koja bi se poželjno ostvarila na međunarodnom nivou...eh sad...o ekonomskim sistemima neću. Nit mi je ekonomija poznat pojam, niti sam sigurna u to kako bih rešila problem razlike među sistemima ili napravila neki kompromis - štaviše, iz svog trenutnog neznanja bih rekla da je taj kompromis nemoguć, ali ko zna šta nas čeka.

Armin:

Svakako, ali je upitno koliko je taj istočni, prevashodno azijski komunizam onaj tip komunizma koji je postojao tokom 20. vijeka.
Vijetnam je dobar primjer ekonomskog i tehnološkog napretka pod komunustičkom vlašću. U takvim varijantama u kojima se jedna striktna ideologija kombinuje sa otvorenom tržišnom orijentacijom, uspjeh je uglavnom zagarantovan.
Izvršna vlast ne mora se balansira u političkim pluralizmu i višestranačju.

Predstavnička demokratija je bazirana na kompromisu, a kompromis je stanje nepotpunog zadovoljavanja interesa tokom kojeg se pronalazi treće rješenje, koje može da odgovara objema stranama.
Suočavanje sa konfliktom, mora biti stvar sveopšteg, zajedničkog dogovora, jer samo tako prošlost može ostati prošlost, a budućnost postati budućnost.

Razlike između istoka i zapada su neminovne i viševijekovne, prije svega zbog činjenice da se to dvije civilizacije i podcivilizacije koje su nastale na obe strane planete Zemlje, stvorene pod uticajem drugačijih religija, kultura i modela življenja. Različitost je bogatstvo, ali i tampon zona između potpunog stapanja u kojem bi potencijalno moglo dođi do uništavanja autohtonih identiteta.