Nakon što su pred prošlo ročište u predmetu protiv Milorada Dodika i Miloša Lukića pred Sudom BiH procurile poruke iz "Viber" grupe članova SNSD-a, u kojima se pod prijetnjom pozivaju članovi stranke da dođu pred Sud u Sarajevo, postalo je jasno da se više ne radi o represiji, nego o bolesti.
Zovem se Marko. Rođen sam prije tačno 8 godina, 5. decembra. Moja mama, a i moj tata zaposleni su u tim kao institucijama. Ne znam šta ta riječ tačno znači, ali meni zvuči strašno.
Svaki dan ulaze u tu veliku, staklenu zgradu. Bio sam jednom kod mame na poslu. Njoj je tamo baš super. Tamo niko ništa ne radi!
Igraju igrice i jedu, stalno jedu, a oni koji znaju slova rade križaljku. Tata uvijek govori da ću i ja jednog dana tamo ići na posao. Ali naravno tek kada mi kupe fakultet. Oni znaju neku teta Vezu i ta teta Veza će im pomoći da mi kupe fakultet.
Ove godine za rođendan odlučili su da me odvedu na putovanje. Mama mi je rekla da idemo u ono tamo Sarajevo. Nikada do sada nisam čuo za taj grad i ne znam zašto se zove Ono tamo Sarajevo.
Vode me tamo na skup podrške Dodiku. Dodik je naš predsjednik. Mitsko biće koje pjeva i živi u kuli od kamena, a voze ga crne, blindirane kočije kupljene narodnim parama. Tata je rekao da ću ga možda upoznati ako budem bio dobar.
Krenuli smo rano ujutro bijelim kombijem. Sa nama su išli i moji drugari iz Dodikove omladine. Petar, Đorđe, David Luka i ja sjedjeli smo pozadi, mama i tata naprijed. Tražili smo da tata pusti muziku. Onda smo tapšali i pjevali:
Ne može nam niko ništa jači jači smo od sudije!
Oko 12 smo stigli u Ono tamo Sarajevo. Tata je parkirao ispred neke sive ograde iza koje je bila narandžasta zgrada. Čim smo izašli iz kombija tata je ponosno rekao: Djeco, od sada smo na zadatku.
Podijelio nam je zastavice i kačkete. Stali smo pred ogradu. Bilo je mnogo puno ljudi. Čekali smo da dođe crna kočija sa tamnim staklima.
Dok smo čekali tata nas je uslikao da pokaže šefu. Bilo je zabranjeno da obilaze te neke sarajevske kafane. Svi su gledali ka cesti. Odjednom su se pojavile tri crne kočije. Mama je panično rekla: Sad, sad plješćite.
Drugari i ja smo počeli da mlatimo rukama. Svi oko nas su predano mlatili. Iz prve kočije je izašao buckasti čiko kojeg su zvali Miloš. Ličio je na zlog goblina iz jedne moje igrice na maminom telefonu.
Iz druge kočije je izašao ON, Dodik.
Šetao je kroz gomilu pozdravljajući svakoga. Najednom se zaustavio ispred mene, pomazio me po glavi, a onda mi je dao 100 maraka!
Rekao je: Dobar si mali, počasti mamu i tatu, svakako su to njihove pare.
Mama mi je rekla da kažem hvala, a ja sam onda rekao hvala. Nije mi jasno kako su to mamine i tatine pare, ako mi ih je Dodik dao, ali nema veze.
Dodik je otišao prema sivoj kapiji. Kada se sve završilo mama i tata su mene i drugare odveli na picu u Istočno Sarajevo. Kažu kako ne žele da se njihovom djetetu za rođendan deru tamo neke hodže. Otišli smo na picu u Istično Sarajevo. Tata je platio mojim parama, koje mi je dao ON, a koje su ustvari mamine i tatine.
Ovo je moj najbolji rođendan ikada.
