Kada pomisliš na političko zlo, prve asocijacije su ti SPS i Radikali, duo koji je 90ih živeo u braku nastalom iz incesta onog najgoreg pokupljenog od Četnika i Partizana. Devedesetih su SPS i SRS igrali jednu lošu duo dramu, SPS je bio država koja je ubijala iza zatvorenih vrata, a Radikali su uvek čučali ispred tih vrata i arlaukali i crtali mete na one koje treba ubiti.

Osnovao ih je lažni vojvoda i volonter UDBA Vojislav Šešelj zajedno sa tada mladim i perspektivnim poČetnicima Tomislavom Nikolićem, Aleksandrom Vučićem, Majom Gojković, Jorgovankom Tabaković i još mnogim sličnim njima. Radikali su kao svoj vrhovni cilj imali to da okupe sve one koji su se izjašnjavali kao Četnici i da od Šešeljevog kuma, još jednog manje prevrtljivog, ali više bradatog Četnika, Vuka Draškovića uzmu deo biračkog tela, mahom muškaraca koji su toliko znali o svojoj tradiciji da su se u Četnike oblačili po uzoru na Četnike iz Bulajićevih partizanskih filmova.

Radikali su od početka bili poltički azil za lečenje frustracija u kome su pojedinci pronalazili istomišljenike koji zbog toga što nemaju prijatelje, bivaju ismevani u društvu i ne mogu da nađu devojke leče time što učestvuju u stvaranju države bez zakona, rata bez odgovornosti i vikanjem glasnijem od svih drugih i gaženjem preko leševa gde će kao finalni proizvod napraviti stranku zla koje stvara glad, bedu, rat i ratne zločine.

Kurvanje sa SPSom nije bilo odstupanje od radikalskih principa, jer ih oni ionako nikada nisu ni imali. To je politička prostitucija u nagorem obliku. Ko plati dobije lojalnost i vlast, ko ponudi imunitet i funkciju dobija saučesništvo. Dok su javno pljuvali Miloševića, privatno su mu lizali čizme. SPS je bio makro, a Radikali ulične radodajke nacionalizma, prljav, glasne i uvek dostupne kad zatreba.

A Šešelj? Lažni vojvoda, stvarni cirkuzant. Čovek koji je od zla napravio karijeru, a od politike vašar. Njegove izjave nikad nisu bile slučajne, već svesni akti ogavnosti. Pozivi na ubijanje, silovanje, etničko čišćenje, likovanje nad mrtvima. Sve to nije bila „retorika vremena“ , nego sadržaj ličnosti. Šešelj nije gubio kontrolu nad jezikom, on je uživao u svakoj reči koja je nekome nanosila bol. Što je rečenica bila odvratnija, to je on bio zadovoljniji i hranio svoju telesinu mržnjom i zlobom.

Hag je za tog lažnog vojvodu bio savršen. Ne sudnica, nego cirkus u kome on nije optužen nego jeftini klovn. On je pravio performanse i groktao i kikotao se dok su drugi pokušavali da kazne zločine. Kad su se pominjale masovne grobnice, on je relativizovao sve čega se dohvati kako bi na prenosima na B92 njegovog suđenja sa smešnom sihronizacijom tužilaca prosečan neokupani Četnik pomislio kako je Vojvoda od zarđale kašike u stvari pobedio haški kazamat. A njegova „borba protiv Haga“ nije bila borba za istinu, već pokušaj da se još jednom nahrani pažnjom i valja u sopstvenom zlu i da umre politički onako kako je i živeo kao karikatura. Zato su ga i iz zatvora izbacili.

I onda su ga njegovi učenici ostavili kao istrošenu robu.

Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić nisu napustili Srpsku radikalnu stranku iz moralnih razloga. Napustili su je jer su shvatili da je Šešelj potrošen, a da zlo može da se unapredi. Radikalizam je morao da se opere, da se obrije, da se obuče pristojnije. Tako je nastao SNS, stranka koja je u suštini SRS koji se kupa češće nego jednom mesečno. Isti smrad, ali sa dezodoransom. Ista logika sile, ali sa PR-om. Ista mržnja prema ljudima, ali sa kiselim osmehom.

I zato je priča o Radikalima završena samo formalno. Suštinski, oni nikada nisu otišli. Samo su se presvukli, oprali ruke i nastavili isto. Šešelj je ostao da se dere iz prošlosti kao ružna uspomena koju niko ne može da izbriše. Vučić i Nikolić su uzeli njegovo zlo, spakovali ga u „napredak“ i prodali ga narodu kao normalnost.

Razlika između SRS i SNS nije u vrednostima. Razlika je u higijeni. Zlo je isto. Samo je sada umiveno. I sada Vojvoda ima novog makroa, baš onog kog je kao malog vadio iz “picinog parka” da ne uprlja Radikalski obraz.