U periodu smo sve češćeg osvrtanja na umetnost i istoriju kroz tu umetnost. Okrećemo se onome što je nastalo u najudarnijem periodu ljudske agresije(dakle najčešće se to tiče 20og veka) i to nam govori mnogo o tome kako se politička situacija i svest ljudi razvijaju, kao i u kom smeru već veoma brzo idu. Jako česta umetnička dela kojima volimo da posvetimo pažnju su pesme i filmske biografije/dokumentarci, jer nije tajna da su kinematografija i muzika najbolje ispraćene forme umetnosti današnjice. To nas upućuje na dalju analizu filmova iz prošlosti ili novih, modernih interpretacija traumatičnih događaja koji su pogađali naše društvo kroz istoriju.
Film "Juda i Crni Mesija"(Judas and the Black Messiah) će, tek u narednom opisu doduše, dobiti punu pažnju jer predstavlja veoma emotivnu biografiju koja oslikava priču pobune i dugotrajne borbe crnaca protiv opresivnog režima u SAD-u, sa svojim vrhuncem, naravno, tokom 60ih godina 20. veka. Emotivnost ovog filma u stvari izaziva želju za potpunim posvećivanjem pažnje, iako ume da raspline priču, delo, pa i da pobuni ili nagrize razum u nekim situacijama. Stvar je u tome što bez osećanja, istorijski događaji - glavna tema borbe današnjice - ne bi ni postojali. Ne bi uopšte postojale te debate, krvničke borbe i dugogodišnji, gorak, uporan aktivizam koji sada imamo na tacni kao udžbenik za sve generacije. Taj udžbenik je plamteći izvor energije koja teče isključivo u smeru borbe za jednaka prava, solidarnost, zajedništvo, slobodu, kao i još mnoge vrednosti istaknute u ovom vremenskom periodu.
Ovo je, naravno, samo jedan od filmova ovakve vrste, a koga zanima da povuče liniju između tačaka crnačkih oslobodilačkih pokreta i razume u potpunosti njihov cilj i najvažnije - efektnost i strategije, može pogledati i "The First Rainbow Coalition","Malcolm X","I Am Not Your Negro", ili ako bismo poželeli da produbimo sopstveni doživljaj osećaj i razumevanje Afroamerikanaca kroz rasizam"13th","Fruitvale station","Hidden Figures","12 Years a Slave","The Long Walk Home", ili "When they see us" takođe otvaraju vidike, a itekako su bazirani na istinitim događajima, posredno ili neposredno.
Stvaranje i puštanje u javnost ovakvih filmova u 21. veku, i to baš zadnjih godina, očigledno govori puno o posmatranju okoline i rasuđivanju, shvatanju okruženja od strane ljudi u vidu odgovora na velike promene. Konkretne promene koje se u našem društvu dešavaju trenutno govore o vraćanju u prošlost ideološki/religiozno, ali i intelektualno, i masa ljudi pati zbog toga. Sve veći broj konkretno Amerikanaca počinje da razume koncept 'leve' ideologije iz razloga što im 'desna' ne odgovara, i to u smislu potpunog tonjenja u očaj i beznađe jer su pare sve oko čega se svet vrti, a čovek predstavlja čist statistički faktor u toj ekonomiji. Tu se priča svakako ne završava, ali kada iz ovakvog ugla vidimo kako SAD stoji sa psihičkim i fizičkim zdravljem(koje se pogoršava rapidno kao posledica stresa), nije čudno što nam dosta filmova koji se tiču ovakve tematike dolazi iz te zemlje.
U periodu društvenog raspadanja, umetnost ima najplodniju stvaralačku podlogu, kao i veliku potencijalnu popularnost - ljudima je muka buke i debata, takmičenja oko toga ko je gde šta uradio koliko puta ili koliko intenzivno, oni traže spas u umetnosti, jer ona je i lek za dušu i prozor za sticanje nekih novih pogleda na svet koji nam mogu olakšati iskustvo doživljeno u ovako turbulentnim vremenima. U momentu kada fašizam ponovo cveta, ono što nam treba je učenje na precizno usmereni način, a uz pomoć kreativnosti, da nam nešto ipak pruži svetlost na kraju tunela.
U nastavku pričamo o detaljima filma...