Stukač. Tako se u Sovjetskom Savezu zvao komšija koji te uništava. Ne zato što ima moć, već zato što mu je data dozvola da tuđu propast doživi kao ličnu pobedu. Stukač nije bio devijacija sistema, već njegov idealni građanin. Onaj koji ne pita, ne razmišlja i ne oseća odgovornost, jer veruje da stoji na pravoj strani sile. Takvi ljudi nisu proizvod diktature. Oni su njen temelj.

Informerov stukač je GOSI. GOSI nije medijski projekat, već otvoreni poziv na dojavljivanje, linč i javno uništavanje. To je trenutak u kojem tabloid prestaje da se pravi da je novina i konačno priznaje šta je oduvek bio, produžena ruka vlasti za prljave poslove. GOSI nije greška, nije eksperiment i nije šala. To je jasan signal da je režim prešao u fazu u kojoj mu više nisu dovoljni samo policija, sudovi, služba i tužilaštvo. Sada mu trebaju i komšije.

Ovo je model u kojem vlast direktno ne učestvuje, a Informer preuzima ulogu tajne policije. Dragan J. Vučićević se ovde ne ponaša kao urednik, već kao koordinator špijunske mreže. Informer ne traži istinu, već snimke. Ne traži činjenice, nego pravi mete. Ne traži javni interes, već pokušava da pravi strah. Njegova funkcija nije da obavesti javnost o nečemu važnom, nego da upozori svakoga da prati iza ugla. Da pokaže šta se dešava onima koji misle da još uvek imaju pravo na stav.

Režim će, naravno, da ćuti. Kao što uvek ćuti kada se prljavi poslovi obavljaju umesto njega. On ne mora ništa da potpiše, ništa da naredi, ništa da objasni. Dovoljno je da sistem postoji i da funkcioniše. Dovoljno je da ljudi znaju da će, ako ne ućute sami, biti ućutkani preko Informera.

U ovom trenutku Srbija ne izmišlja ništa novo. Ona se samo vraća sebi. Jer sve što danas gledamo Nušić je već opisao pre više od jednog veka. Njegovi sreski špijuni nisu bili inteligentni ljudi, niti ideološki ubeđeni čuvari poretka. Bili su sitni, bedni, željni da se dodvore vlasti, spremni da podnose prijave, slušaju iza vrata i prave karijere od uništavanja tuđih života. Oni koji danas snimaju za GOSI nisu ništa drugo do njihovi naslednici. Samo što umesto opanaka nose patike, umesto zapisnika imaju pametne telefone, a umesto sreskog načelnika imaju urednika tabloida. Nušić je to pisao kao komediju. Informer to danas sprovodi kao društveni model.

U filmu Mi nismo anđeli 2 Srđana Dragojevića, Nikola Kojo izgovara rečenicu da je Srbima u genima ljubav prema novcu i pružanju bezbednosnih informacija. U trenutku kada je izgovorena, bila je šala. Danas deluje kao da je neko u Informeru odlučio da tu šalu pretvori u poslovni model. Da li je baš ta rečenica inspirisala trust mozgova Informerovog kolegijuma teško je reći, ali je rezultat isti, institucionalizovana beda karaktera pretvorena u kvazipatriotizam.

GOSI funkcioniše zato što računa na ono najgore u društvu. Na zavist, kukavičluk, potrebu da se bude primećen, želju da se preživi tako što će neko drugi neće. To je sistem koji ne traži ubeđene pristalice, već moralno slomljene pojedince. Ljude koji će snimiti drugog čoveka ne zato što veruju u istinu, već zato što žele da budu na sigurnoj strani.

Informerov GOSI nije opasan zato što će nekoga da snimi. Opasan je zato što će većinu probati da nateraju da se sami sklone. Da ne izađu na ulicu. Da ne govore. Da ne misle. To je najefikasniji oblik represije, onaj u kojem ljudi sami sebi postaju cenzori. U tom sistemu nema potrebe za zabranama. Dovoljno je pokazati nekoliko primera i svi ostali će razumeti poruku.

Društvo koje prihvati cinkarenje kao normalnu pojavu prestaje da bude društvo. Ono se raspada u skup pojedinaca koji dele isti prostor i gde niko ne veruje nikome. U takvom društvu vlast može da radi šta hoće.

Informer će se, sigurno, prepoznati u ovom tekstu. Možda će odgovoriti naslovom, možda napadom, možda pretnjom. To je nevažno. Važno je samo da se jednom jasno kaže ono što svi vide. GOSI nije patriotizam. Informer nije medij. A sistem koji od komšija pravi stukače i sreske špijune ne završava se stabilno. Završava se isto kao i svi pre njega koji su to pokušali, u bedi i blatu.