Studenti se podigoše protiv nasilja, a vreme prolazi - ljudi na ulici povezani i stalno planiraju neki novi skup, a predsednik uplašen. Pita se šta je sledeće i koliki će mu deo publike biti oduzet. Tako razmišljajući, prvo mu pada na pamet - provokacija. Blokaderi treba da se pokažu kao siledžije i nekulturni građani kako bi bili osuđeni, a to se u čoveku budi kroz bezizlazne situacije i/ili bes - i kao odgovor na tu psihološku analizu, pojavljuje se - 'misteriozna' grupa studenata 2.0 koja je protiv blokada i planira da sabotira pokret maksimalno. Komična slučajnost ovde se desila nakon pojave nepismeno napisanog grafita na zidu jedne škole u Beogradu, kao bunt protiv štrajkova i blokada:"Ćaci u školu!". Naravno, pretpostavka uvek postoji da je prosečan režimski čovek odgovoran za sve grozote ili samo gluposti koje mogu pisati na zidovima Srbije, a ta situacija je naročito očigledna ako je odgovorna osoba nepismena(opšte je poznato da režim unajmljuje izričito neobrazovane ljude koji nit imaju pristup objektivnim medijima, niti ih zanima da o tome razmišljaju).
Nakon ovakvog poklapanja nepismenosti sa osnivanjem grupacije studenti 2.0, uz nezapamćeno zauzimanje javnog prostora od strane vladajuće stranke, 'za studente koji ne mogu da uče zbog blokada' - direktno kod Narodne skupštine Srbije, preuzimajući Pionirski park i zabranivši svakom građaninu da se kreće SVOJIM JAVNIM PROSTOROM - nastaju satirični momenti u narodu, kako to i biva u ovako tragikomičnim situacijama. Režim i njegove pristalice odjednom postaju "Ćaci" njihovom sopstvenom zaslugom i, naravno da ih to zvanično ne dotiče, ali znamo da za političare i lidere zemlje u bilo kom vidu - podsmeh i efikasna satira, ona koja udara nisko u stomak, predstavljaju najveću sramotu i najveći problem.
Takođe, opozicija u skupštini se pobunila fizički protiv režima jer nisu pristali na razgovor o tački na dnevnom redu sednice, a koja se ticala studenata i njihovih problema. Do finalnog trenutka, opozicija je maksimalno poštovala studente i njihov zahtev da se učesnici u zvaničnoj politici nikako ne mešaju u njihove poslove, ali istog momenta kada su režimaki zvaničnici odbili da razgovaraju o nečemu tako važnom kao što su studentske blokade, problemi i smrt naroda koji su izazvali halabuku - opozicija je stala u odbranu studenata na jedini način na koji je to bilo moguće i time smo uspeli kao država da privučemo pažnju široke međunarodne javnosti.

Jedna faza protesta i blokade je zaokružena poslednjeg datuma, 15.3. Nakon obilaženja najvećih akademskih centara - Novi Sad, Kragujevac, Novi Pazar, Beograd - u vremenskom okviru od samo dva meseca(uz pešačenje od i do svakog od gradova). Studenti su očekivali veliki skup i akumulaciju energije, svi su i tenzija se osetila u vazduhu. TADA su studenti koji 'žele da uče' zauzeli stabilnu poziciju u Pionirskom parku, ograđeni traktorima - što je dovoljno govorilo o njihovoj stabilnosti. Zatim je osvanuo i taj čuveni dan, vreme je bilo da se svi malo prošetaju do skupštine jer je saobraćaj bio u potpunosti zamrznut, naravno. Železnički sistem je samo stao sa radom uz regularno obaveštenje o 'dojavi o postavljenim eksplozivima u vozove'. Energija je bila na vrhuncu i studenti su se nalazili u centru raskrsnice do skupštine....i onda se desio problem - studenti 2.0 su iza traktorskih barikada imali kamenice(što je kasnije postalo još opasnije kroz dokazano posedovanje vatrenog oružja). Nakon što je ta situacija eskalirala, sudenti su odveli građane do Slavije, gde je vlast odlučila da iskoristi oružje za širenje panike, ZVUČNI TOP.
Ljudi nisu imali izbora nego da se pomere iz razloga što proizvedeni zvuk može doslovno fizički uništiti sluh. Nakon ovog događaja nastaje novi studentski zahtev:

5. Zahtevamo sprovođenje detaljne istrage nadležnih organa radi utvrđivanja svih okolnosti i odgovornosti u vezi sa pojavom koja je izazvala strah i paniku 15. marta 2025. godine u 19:11 tokom mirnog protesta i tišine u znak poštovanja poginulih povodom pada nadstrešnice u Novom Sadu

Naravno, zahtevi nisu ni taknuti, izuzev četvrtog(zahtev da se finansijsko ulaganje u budžet poveća za 20%), što je bio pokušaj da se kupi studentsko poverenje - jeftin potez na koji niko nije pao. Dalje energija među studentima počinje da jenjava, a mnogi su se i razboleli od prekomernog stresa neispavanosti i izlaganja različitim pritiscima, što mentalnim, što fizičkim.

Energija se ponovo podiže jer RTS(Radiotelevizija Srbija), kao javni servis počinje ponovo sa svojim režimskim izlaganjima i počinju da nas prilično frustriraju. REM(Regulatorno telo za elektronske medije) je pod pritiskom već duže vreme jer uopšte ne radi svoj posao i program koji ima nacionalnu frekvenciju je besraman bez ikakvih granica. Zato, studenti rešavaju da blokiraju RTS na obe lokacije(u centru grada Beograda i kod Košutnjaka), uslovljavajući ih raspisivanjem ponovnog konkursa za sastav REM-a. Borba je trajala jedno duže vreme, ali studentima ništa nije bio problem, čak se lepo jelo, igrala se odbojka, pa i kolo u vreme Vaskrsa, kada su Novopazarci odlučili da nam se pridruže i čestitaju praznik(iako je masa njih muslimanske veroispovesti), a da čuvamo RTS zajedno. Bilo je to spektakularno vreme, a narod je potrudio da nam pruži upravo pomenutu hranu koju smo imali čast da jedemo.

Zatim se naš zahtev ispunjuje objavom REM-a da će se konkurs održati, međutim, kako to biva, ponovo se na mestima nalazi isti tip ljudi. No, mi smo uradili šta smo mogli i izazvali opet neki uspon energije, što svakako nije bilo na štetu, već na zdravlje građanima.
Nakon svega ovoga, dolazi 1.maj, koji dosta uspeva da istakne širenje studentskog pokreta na čitavu radničku klasu. Kod nas je veoma poznato da se poljoprivrednici nalaze u jako lošoj poziciji, a država nimalo ne ulaže u poljoprivredu, dok recimo GSP(gradso saobraćajno preduzeće) radnici žive u bedi i imaju sopstvne zahteve, takođe zbog nefunkcionalnosti sistema, što im dodatno otežava situaciju. Prosveta nam takođe užasno propada, prvenstveno zbog ograničavanja profesora u smislu formiranja odnosa sa učenicima, ali na kraju svega - nije samo da imaju loše plate, pa i čitav narod zajedno sa njima, već se više u Srbiji ne isplati raditi. A ništa lepše nije ni mlađima: A pare koje dobijaju pošteni radnici ne vrednuju bilo čiji rad i apsolutno obeshrabruju radničku klasu. U tom zanosu, ubrzo nakon zaista veličanstvene proslave Prvog maja - kojoj su prisustvovali ujedinjeni sindikati, kao i mnoge levičarske organizacije i partije u borbi za osnaživanje i zaštitu radniče klase, kao i zapravo poštena prava za nas -

sve se više i bolje ističe saradnja studenata i radnika, kao i njihovo ujedinjenje u Društveni front.Ubrzo nakon ovoga, prosvetari u potpunosti gube plate zbog proglašenog štrajka i neodržavanja nastave - i tu su se svi okupili da bi finansijski podržali sve nastavnike i profesore.

Zatim dolazi polako veliki praznik zvani Vidovdan i pozvali smo na veliki ustanak i podizanje pesnica u vis iz petnih žila, bez obzira na silu i oružije vlasti koje je pretilo da ih slomi.Dokazalo se da ipak mogu da slome....o kako mogu da slome. Ljudi su i slomljeni nakon tog nesretnog 28.6.2025. nastavili da izlaze na ulice i bore se sa kornjačama i interventnim jedinicama. Na sve smo legalne načine pokušali da se odupremo i ipak su sabili mase u ćošak, što je bilo naročito izraženo kada bi se brojnost ljudi na ulici znatno smanjila, čekali su strpljivo da bi krenuli da mlate narod. Kao studenti koji su se nagledali mnogih poteza u ovoj borbi, znali smo da narod samo naš znak čeka, prosto je već navika naroda da ne može da se izbori sa političkim preprekama i zbog toga smo pokušali da napravimo još jedan, finalni korak davanjem 'zelenog svetla'. Bilo je zaista prelepo, energija je buktala u vazduhu kao baklje koje su građani palili i sve je mirisalo na

ustanak veličine revolucije...međutim, čak ni to trenutno veliko ujedinjenje - i građana u zborove, i radničke klase kroz borbu za prava, kao i studenata i profesora, ruku pod ruku, nije moglo da nas zaštiti od policijske brutalnosti sa kojom su počeli baš te večeri. Počeli su i onda danima nisu stajali, svako veče. Nisu štedeli ni invalide, ni devojke, pogotovo blokaderke:Toliko su nas mučili da bi neko pomislio - pa kako? To je jedno normalno ljudsko biće, kao i svi mi, odakle mu snaga da prebija hapsi i muči tolike građane, a ne bude u nekom psihičkom problemu zbog toga? Gde je krivica? - upravo jer je nema, kao ni reakcije suda, a situacija je postajala sve intenzivnija, građanima se dešavalo i nešto slično sledećem:

ili čak ovo:

Neko vreme nakon ovakvih brutalnosti, kada se situacija smirila tako da građani ne osećaju potrebu da se svake večeri pre zalaska sunca vraćaju kućama, neželevši da ih žandarm sačeka negde na ulici, energija je opala, predavanja su počela polako da otpočinju, ubrzana naknada semestara za studente je trajala svega par nedelja, nakon čega su usledili ispitni rokovi od po nedelju dana, jedan za drugim, duže od mesec dana. Studenti, primorani na polaganja zbog najrazličitijih ekonomskih situacija u kojima jedva preživljavaju, posvetili su se fakultetu velikom brzinom, ili bojkotuju ako imaju mogućnost. Opštinski zborovi koji su se oformili po ugledu na plenume, već su uveliko prestali da rade organizovano i energija se polako rasipa. Dešavali su se protesti i blokade, nije sporno, ali, sa ulice se direktno i nepromašivo sve čita – energija je pred gašenjem...i odatle dolazimo do ovde. Gde smo sada? Sada smo na granici, ni na svom ni na tuđem. I dalje čekamo da vidimo šta je sledeće...dok borbe možemo biti deo samo na ulicama ovaj put. Sa ulica, iz svojih kuća, udišući svaku reč koju čujemo iz medija kao smog, onaj težak, rusko-rafinerijski(jer Srbija više ne poseduje svoje firme pribavljanja nafte, niti njene prerađivače, sve je prodato Rusima).

Nova dešavanja se izdižu svima nad glavama, ali u koju nas to budućnost vodi...videćemo narednih nedelja. U Srbiji se sada sve menja brže nego ikada i treba pažljivo pratiti svaki sledeći korak vlasti i reakcije naroda na njih, uz nadu da nećemo videti nerede fatalnih posledica na ulici, onakve kakve su trajale čitavo leto. Prate se dalja dešavanja...