Unsko-sanski kanton već godinama suočava se s problemom pasivne akademske zajednice koja bi, umjesto toga, trebala biti ključni korektiv javnih politika i motor društvenog razvoja. Univerzitet u Bihaću, umjesto da preuzme odgovornost i ponudi stručne analize, ostaje zatvoren u vlastitim okvirima i administrativnim rutinama. Pasivnost Univerziteta u Bihaću stvara prostor za kratkoročne i neodržive političke odluke koje dugoročno koštaju kanton i njegove građane.

Fakulteti u USK posjeduje stručnjake u ključnim oblastima – ekonomiji, javnoj upravi, obrazovanju, elektrotehnici, pravu i ekologiji – ali nikada nisu ponudili relevantne analize ili policy preporuke. Rezultat je da politika izvršne i zakonodavne vlasti USK djeluje u vakuumu, bez oslonca na podatke, metodologiju ili stručnu kritiku. Pasivnost univerziteta u Bihaću stvara prostor za kratkoročne i neodržive odluke koje dugoročno koštaju kanton i građane.

Dok univerziteti u razvijenim društvima aktivno učestvuju u izradi zakona, strategija i javnih politika, u USK akademska zajednica ostaje sporedni posmatrač. Budžeti se planiraju bez stručnih uvida, strategije razvoja se mijenjaju prije nego što se implementiraju, obrazovni sistem ne prati potrebe tržišta rada, a demografske i ekonomske procjene ostaju netačne. Akademska zajednica svojim nečinjenjem legitimizuje politiku improvizacije i propušta priliku da kanton usmjeri prema održivom razvoju.

Pasivnost proizlazi iz kombinacije institucionalnih slabosti i unutrašnje indiferentnosti akademskih institucija. Unsko-sanski kanton nema protokole koji bi obavezali univerzitet na aktivno učešće, ali akademska zajednica također ne pokazuje inicijativu. Profesori su često opterećeni administrativnim i nastavnim obavezama, a strah od političkih reperkusija dodatno koči javni angažman. Rezultat je propuštena prilika da znanje oblikuje kvalitetne javne politike.

Promjena mora doći od same akademske zajednice. Univerzitet u Bihaću treba aktivno nuditi analize i rješenja, insistirati na stručnosti i metodološkoj rigoroznosti te vršiti kritički pritisak na donosioce političkih odluka. Zakonodavna i izvršna vlast USK mora institucionalizirati saradnju i konsultacije s univerzitetom, čime bi se smanjio prostor za improvizaciju. Profesori moraju izaći iz zone komfora, jasno artikulisati stavove i preuzeti odgovornost za znanje, etiku i javne politike, oblikujući Unsko-sanski kanton koje teži održivom razvoju, kvalitetnom obrazovanju i socijalnoj pravdi.

Akademska zajednica USK ne samo da propušta svoju društvenu misiju, već svojim povlačenjem direktno omogućava donošenje loših, neodrživih i kratkoročnih politika koje dugoročno štete kantonu i njegovim građanima. Umjesto da bude korektiv i generator promjena, univerzitet ostaje pasivan, a improvizacija i neznanje u politici popunjavaju taj vakuum. Promjena mora krenuti iz same akademske zajednice: stvarati znanje, nuditi rješenja, kritički pratiti politiku i preuzeti odgovornost za standarde obrazovanja, etike i javnih politika. Dok akademska zajednica šuti, Unsko-sanski kanton plaća cijenu njene ravnodušnosti – svaki propust, svaka loša odluka, osjeća se u životima građana.

Najveći problem Unsko-sanskog kantona nije politika koja ne zna, nego akademska zajednica koja ne želi da zna i ne želi da progovori, dopuštajući da javne političke odluke budu vođene neznanjem i kratkovidom interesnom logikom.