Kažu da u diktatorsom režimu, što se ljudi ponašaju slobodnije i što jače i otpornije ruše sistem, to je on agresivniji, kao divlja životinja saterana u ćošak. Na osnovu istorijskih iskustava zaključeno, a na osnovu današnjice u Srbiji – potvrđeno. Već smo svedoci sve većeg broja jakih opresivnih momenata države, i mada nikada nije bilo agresivnije nego ovog ’leta policijske brutalnosti’, ciklusi se ponavljaju, i to jako velikom brzinom. Ljudsko oko sve češće ne uspeva da isprati tu brzinu, iako smo spremni za sve vidove pritiska. Pitanje koje ovde lebdi nad nama je dokle ćemo moći ovako i gde je tačka pucanja, jer režim je sve opresivniji, a institucije i dalje ne doprinose dobrobiti građana. Dakle, da li nas ovakva atmosfera čini otpornijima, ili nas samo snaga izdaje, ali telo ne prihvata poraz u momentu potrebe za borbom za preživljavanje? Jedno takođe bitno pitanje u ovoj situaciji je – Zašto na ovaj način, ovakvim tragedijama i tolikom brojnošću stradalih? Borimo se hrabro, istina, ali po koju cenu?

Puno stvari se izdešavalo u periodu od samo dve nedelje i javnost je prilično šokirana. Skandali se samo množe: od konfiskovanja autobusa autoprevoznika koji je volonterski prevozio ljude i decu na proteste(kao i nametanja kazne nemoguće za isplatu), preko nasilja nad sveštenim licima koja su pomogla mladima u situaciji gde opština nije htela da pruži pomoć, štrajka glađu ljudi kojima je život svakako ugrožen, pa im ovakav čin znači ili korak ka rešenju, ili barem poslednji atom snage uložen u otpor, zatim donošenje Lex Specialis-a za Generalštab u Beogradu, pa vrlo usporeno i upitno biranje članova REM-a, ilegalne promene na Univerzitetu u Nišu, do čak smrti omladine u veoma sumnjivim okolnostima. Sve što nam je poznato poslednjih dana su misteriozne tragedije u sumnjivim okolnostima, a MUP se ne oglašava, naročito ako se poneki detalj o nekim događajima zna.
Od čega početi...