Nazivati moralnom obavezom podršku političaru čija vlast sistematski ne štiti žene koje prijavljuju nasilje, već ih gura u tišinu, sram i sekundarnu viktimizaciju – znači zanemariti stvarnost u kojoj te iste žene žive.

Znači stati na stranu sistema koji ih povređuje, ignoriše i obespravljuje.

Ne možemo govoriti o brizi za žene, dok ćutimo o:

• Prijavama koje trunu u fiokama.
• Procesima koji traju godinama.
• Sudnicama u kojima se žene tretiraju kao optužene.
• Medijima koji ih javno razapinju.
• Muškarcima koji ostaju nekažnjeni – i moćni.

Ne možemo govoriti o podršci ženama ako nismo spremni da stanemo uz one koje su preživele nasilje, koje su izgubile poverenje u institucije, koje su preživele – i pored svega.

Pomagati majkama kroz dečje dodatke, stipendije i besplatne udžbenike jeste važno.

Ali to nije opravdanje za izostanak pravde.

Socijalna politika ne sme da bude maska za sistemsku nepravdu.

Javne ličnosti imaju odgovornost.
Njihove reči imaju posledice.

One mogu da osnaže, ali i da povrede.

Da legitimizuju nepravdu, ili da je razotkriju.

Zato birajmo pažljivo.

Ne političare – već vrednosti koje zastupamo.

I ne zaboravimo: istinska moralna obaveza je stati uz žene koje su preživele nasilje, a ne uz sistem koji ih iznova ranjava.