Sutra se polazi u školu i jedino što pouzdano znamo u Srbiji je da srednjoškolci, dakle deca, pamte sve! Od strašnog zločina 1. novembra do represije, nasilja, ucena, kojima su bili izloženi do prekida školske godine, suludog i nа vrat-nа nos završetka.

Pamtimo i mi roditelji sve usput srušene plafone, otpuštene i smenjene direktore i nastavnike koji su stali uz svoje đake. Zato ćemo sutra slaviti polazak u novi školski bunt.

Došli smo do toga da se smatra normalnim da recimo jedna srednja škola ostane bez zgrade, zbog gubitka upotrebne dozvole od strane građevinske inspekcije još u martu, a da obaveštenje o nastavku online nastave ove godine dobijemo kroz polupaničnu šturu poruku direktora 29. avgusta u petak popodne. Jer dalje se ne zna - šta će biti sa 400-500 đaka?

A kako je školski sistem zapravo započeo u ovoj zemlji i na kojim temeljima se izgradio? Zašto je oduvek bilo teško preživeti ga, i kako to da smo se posle 2 veka, vratili na batinanje, doduše sada policije, kada deca nisu poslušna?

Obrazovni sistem XIX veka

Škole u Srbiji u prošlosti značajno su se razlikovale od današnjih. Učilo se lepo pisanje, „zbrajanje“ i ručni rad; devojčice i dečaci bili su strogo odvojeni, a veronauka je bila obavezna.

U Srbiji 19. veka postojale su sledeće škole:

• Osnovne: muške i ženske
• Srednje: gimnazije, polugimnazije, realke, gimnazijske realke, viša ženska škola i bogoslovija
• Viša: Licej, kasnije Velika škola

Prvi program za osnovne škole donet je 1838. godine. Većina osnovnih škola bila je četvorogodišnja ili kraća. 1843. godine u Srbiji je bilo 143 takve škole sa 4.400 učenika.

Prvi zapisi o ženskim školama datiraju iz 1858, kada ih je bilo 22.

Najstarija škola u Srbiji

U prvim godinama 18. veka u Beogradu je radila Mala grčka škola, koja je funkcionisala u okviru mitropolitovog dvora, pored Saborne crkve. Školu su finansirali grčki trgovci iz Beograda, čija su deca pohađala školu. Dolaskom Austrijanaca u Beograd, Grci su masovno počeli da se iseljavaju, pa je školi pretilo zatvaranje.

Reagovao je tadašnji mitropolit Mojsije Petrović, angažujući učitelja Gerasima da podučava srpsku decu. To se desilo 1718. godine, koja se može smatrati godinom osnivanja najstarije osnovne škole u Srbiji. Škola je prvobitno nosila ime Mala Srpsko-slovenska škola, potom Varoška osnovna škola, a tokom godina imena su se menjala: Škola kod Saborne crkve, Osnovna muška i ženska škola, Osnovna škola „Kralj Petar“, Osnovna škola broj jedan, Osnovna škola „Braća Ribar“. Od 1993. nosi današnje ime: Osnovna škola „Kralj Petar Prvi“.

Pravila koja su se strogo poštovala

U zavisnosti kojoj generaciji pripadate, vaša najgore sećanja iz đačke klupe će biti drastično različita, makar se radilo i o samo 10 godina razlike. Jer za nas iz generacije X, dakle iz osamdesetih, čupanje ušiju, kose, packe, ponižavanje, ismevanje, dranje su bili u školi ne samo normalno i svakodnevno iskustvo, nego poželjna vaspitna mera. Roditelji se nikada nisu bunili, jer bumeri su navikli na još gori tretman. Milenijalci opet, kada ovo čuju, pomisle da su prva generacija koja je svesno mogla da prepozna normalizaciju nasilja.

Školska pravila se i danas često razlikuju od škole do škole, bonton, kazne i očekivanja idu od zabrane nošenja određene garderobe do korišćenja samo jednog ulaza za đake, nemogućnosti zadržavanja u školskom dvorištu posle nastave i sl.

Još od prvih škola, ponašanje je bilo strogo propisano pravilima. Ona su se nalazila u đačkim knjižicama i redovno su se čitala razredu barem jednom nedeljno.

1. Svaki učenik mora na vreme dolaziti u školu i bez potrebe ne izostajati.
2. U školi treba biti miran i pažljivo slušati nastavu.
3. Svako mora čuvati svoje stvari.
4. Svako mora biti čist, umiven i očešljan.
5. Istinu valja govoriti.
6. S drugima valja živeti u ljubavi i bratstvu.
7. Niko ne sme govoriti sramotne reči, pevati sramotno ili psovati.
8. Niko ne sme tuđe zatajiti.
9. Niko ne sme ništa mrljati ni kvariti.
10. Niko ne sme imati kod sebe nožiće i druge štetne predmete.

Pravila su važila i van škole, uključujući ponašanje prema starijima i brigu o zdravlju. Sve u svemu, cilj je bio vaspitati poštenog i časnog čoveka.

Batina je iz raja izašla

Oni koji su kršili pravila suočavali su se sa kaznama. Najblaža je bila opomena i stajanje u ćošku, a bilo je i pisanja rečenica po tabli, ostajanja za kaznu posle škole, klečanja na kukuruzu i udaranja šibom po rukama, tabanima ili turu. Ove metode nisu uvek dokumentovane, ali su bile prisutne u sećanjima bivših učenika i zapisima uglednih Srba.

Danas, gledano iz bilo kog ugla stanje je zastrašujuće. Vršnjačko nasilje i nedostatak učinkovite reakcije školskog sistema mori sve, kao kancer koji ne reaguje na bilo koju terapiju. Ne postoje kazne za nasilnike, zaštita za žrtve, sistem koji sprečava da se incidenti ponavljaju. Postoji samo pasivna represija, da se sam snađeš ili istrpiš ali uvek ćutiš. Svi znamo kako se to završilo 3. maja. Nikada više nijedna generacija to neće moći da zaboravi.

U prvim školama kazne su se zauvek pamtile

O „kamdžijama po goloj koži“ pisao je Dositej Obradović. Srpski pesnik i Njegošev učitelj Sima Milutinović Sarajlija ispričao je da je prvog dana škole dobio „takve batine od učitelja“ da se više nikada nije vratio.

Vuk Karadžić je opisao običaj „subota đačka bubota“ — dan kada su đaci tukli bez obzira na krivicu. Vaspitni metod „Ko nije tučen, nije ni naučen“ dugo je opstao u Srbiji, čak i nakon što je upotreba batina zabranjena 1879. godine.

Poslovice poput „Udri ga, pa će od njega čovek da ispadne!“ i „Dete nebijeno, slabo odgojeno“ nastale su iz ovog pristupa vaspitanju. Sa čime danas šaljemo decu u školu i da li uopšte imamo ideju šta je postalo najlepše đačko doba? Srećan nam polazak ili povratak u škole!

Jasna Drenovac