Bio sam samo pisac bez tinte, slikar bez boje i pričao priču zatvorenih usta. Nije ni čudo što je nikada niko nije čuo.
Stajao sam u strahu da izađem na svjetlo. Rekao bi Damien David "a kid too afraid to go to play in the light". Od tame se ništa vidjelo nije, moja slika je bila takva. Doktor bi mi rekao da mi neki lijek treba, ali ni on mi ne bi pomagao.
Pronašao sam se u centru okeana, ali nikada kraj nisam našao niti ga je bilo, barem za mene tada. Putovao sam po "svemiru" , a nit' zvijezdu nit' planetu vidio nisam.
Pozivi su dolazili, ali nikada nije zvonilo. Ljudi su prolazili ali nikada svraćali. Svi su odlazili a nikada nisu tu ni bili. Na kraju, ja nisam tu bio. Za sebe i svoj život.

Sve dok... sve dok poziv nije glasno zazvonio. Podignem slušalicu i javim se. Kad ono.. AIESEC me zove. Prihvatim poziv i pokušam krenuti dalje. Gledaj čuda, mislim - uspijeva mi.

Malo po malo, korak po korak.. ljudi se upoznaju,upoznajem sebe.. Ko sam zapravo ja? Šta sam i koja mi je svrha? Kroz AIESEC zapravo to i shvatim. Radim na sebi, gradim se, a usput i čuje se za mene te se moj rad vrednuje.

Cvjetam u doslovnom smislu. Cvijet bez pčele je sada cvijet sa pčelom. Jahta bez mora je sada sa morem. Sve se nekako uklapa. Nemoguć osjećaj.

Tu su duše koje toliko tjeraju naprijed, grade te i zajedno slave tvoj uspjeh. A sve si sam uradio. Oni su bili tu da te gledaju i daju ti savjet kada padneš. Imati njih trenutno je neprocjenjivo. Imati Aljošu, Džejlu, Dalilu, Ivanu i meni trenutno najdražeg LCP-a - Natašu. Velika pobjeda a mala za mene.

Sada se sve promijenilo. Uskoro se izbori otvaraju. Prijavljujem se, pa šta Bog da. Neću odustati sve i da izgubim. Neću ni ako pobijedim, jer tada bitka tek kreće. Sve ono što sam izgradio. Taj novi ja kreće u novu avanturu.

Mogu slobodno reći da sam uz pomoć AIESEC-a isprobao mnoge stvari,izašao iz zone komfora, te radio na sebi. Prezentovao, plesao roll callove, radio punishmente, a Boga mi bio nagrađivan te dobijao podršku.

Nije ni čudo što se toliko ugledam u Natašu kad je ona sve započela pokazivanjem meni do tada nemogućeg svijeta.

I tako.. pisac dobi svoju tintu, slikar svoje boje.. dječak izađe na svjetlo, ostrvo se ugleda, lijek je počeo da radi - zove se AIESEC, a još važnije - prvi put je zazvonilo. I od tada, ljudi koji prolaze, uvijek ostaju. Oni koji odlaze, sada su uvijek tu.

Davno rekoše da AIESEC je za sve, ali nije svako za AIESEC i to je tako. U njemu se pronađemo samo mi kojima nam je potrebna promjena. I zato, zbog sebe, ne zbog drugih.. idem na te izbore. Ili će me politi voda ili će Sunce nastaviti da sija, kao da se ništa nije desilo - na meni je.