Kad mi je ta rečenica prvi put pala u uho — od žene koja je preživjela i ljubav i rat i komšije — nasmijala sam se. Pomislila sam da je to jedan od onih starinskih bisera, što se prenose s koljena na koljeno... Više iz navike, nego iz potrebe. Ali što više godina nosim iza sebe, to mi je jasnije da u toj rečenici ima više istine, nego u svim "pričama" modernih savjetnika o samopouzdanju.

Žene ružnije od tebe — nisu to one bez šminke. To su one što se hrane tuđim sumnjama. One koje te zagrle, a preračunavaju koliko dugo si ih držala. Koje ne podnose da si mirna, jer im tvoja smirenost zvuči kao optužba. Kad im kažeš da ti je dobro, one odmah pitaju „s kim?“. Kad šutiš — smetaš. Kad se smiješ — nerviraš. Kad si lijepa, smatraju da provociraš sudbinu.

A muškarci slabiji od tebe? Oni te najprije vole, jer si drugačija. A onda, kad shvate da si stvarno drugačija, više ne znaju šta bi s tim. Obožavaju tvoju snagu dok im ne zatreba njihova, i tvoj mir dok ne shvate da se uz tebe ne osjećaju važno. I odjednom, sve ono što su voljeli postane im previše: tvoj glas, tvoj stav, tvoja sloboda. „Ti si jaka“, kažu — ali ne kao kompliment, nego kao prigovor.

Slab muškarac i ružna žena u duši uvijek se prepoznaju. Oba svijeta žive od tuđe energije — kao da im treba potvrda da su još tu, da vrijede. Oni ne prave scene, oni ti samo tiho troše boje, dan po dan. I kad se osvrneš, vidiš da si se trudila da im budeš manja, mekša, tiša — sve dok ne shvatiš da ti se uloga statiste ne uklapa u scenarij koji si pisala za sebe.

Zato, čuvaj se, dušo. Ne da bi bila oprezna — nego da ne postaneš nalik njima. Čuvaj tu lakoću kojom praštaš, i tu ljepotu koja nije stvar lica, nego pogleda. I kad osjetiš da te neko pokušava smanjiti, samo se nasmij i reci: „Ovo nije tvoja veličina.“

Savjet za zauvijek. Kratak, ali vrijedi više, nego svi kursevi o samopouzdanju zajedno.