Demencija ne boli hastu, ali boli, jako boli sve ostale, najrođenije, najbliže, najmilije…

Nisam i nadam se da neću imati iskustva s ovim nenajavljenim i bolnim stanjem. Voljela bih da nikada i niko to ne doživi, ali… Demencija je opaka, ona se ne najavljuje, ne opominje, čak i ne prijeti - samo napadne!

Kome se desi, znamo da ne boli, "samo" uzima i osjećanja i sjećanja. Lagano, sporo ali uzima. Hasta ne zna da je u jednom momentu sve super, a u drugom već počinje neka priča iz daleke prošlosti, nepovezanost tema i ono, najbolnije - neprepoznavanje najmilijih, čak ni sopstvenog djeteta. Boli kada misli i izgovori da je pored neko drugi, tuđi, stranac kojeg ne poznaje… Kada ne zna imena ili izgovori skroz neka druga.

Bliski ljudi se trenutno bore s demencijom roditelja. Ona ne staje, nego uporno iznenađuje. Prijateljica je sada pored oca koji u momentu zna ko su brat i ona, u drugom već ne zna ni ko su, ni imena, niti bilo šta drugo. To je bol koja razara, kida dušu.

Pomoći se teško može, osim biti blizu i raditi najbolje što možemo i znamo, a to je nadati se dobrom, boljem, imati strpljenja i sabura. Sve to traži neiscrpnu volju i snagu, ali ko će, ako neće dijete prema roditelju koji je isto tako imao strpljenja s nama dok smo bili mali, učili da pričamo, hodamo, trčimo i sve to uz puno grešaka, prljanja i padanja, ali su bili tu da pomognu, isprave i strpljivo ponovo pokažu sve ispočetka. Tako i mi sada, kada roditelji ostare i razbole se, trebamo sve to s ljubavlju da činimo. Bez ljutnje i pregovora. Za koga god možemo, a posebno za roditelje. Kakva god bolest da je u pitanju, pa i neka slaba prehlada da je, a ne nešto drugo, teže, opasnije.

Jedan Čika Edo iz Zenice, kojeg lično ne poznajem, sada leži i bori se sa počecima demencije. U trenucima kada je sve ok, on je veseo, šali se i bude onaj stari Čika Edo od prije samo nekoliko dana, a u momentima je sve drugačije, nepovezano, bolno… Postaje neki drugi Čika Edo, a da ni sam to ne zna.

Kćerka i sin su tu, pored njega i prate sve - kada se on smije i oni se smiju, kada on ne zna ko su ili kaže nešto nepovezano, oni zaplaču… Veliki je to šok, odjednom, bez i najmanje slutnje. Demencija okrutno ne da da bude otjerana, spriječena, izliječena… Ali s druge strane, Bog zna najbolje i Njegova sila može da učini čudo. Na kraju ostaje nada. Demencijo, nisi dobrodošla, kao ni mnoge druge bolesti i stanja koja nam uzimaju one koje volimo, ali bar ne možeš uzeti ljubav i brigu koju možemo da pružimo, bez obzira koliko ti napadala i bila uporna.

Često kažem, kada je neko bolestan (poznavala osobu ili ne): Svima je teško, žalosno i bolno, ali hasti je (bio svjestan ili ne, u bolnici ili ne) najteže. Nadam se da će mi Emina poslati poruku da stanje ide nabolje, da se ne pogoršava i da će Čika Edo uskoro da mi pošalje domaće lješnjake, jer obećanje je tu da se ispuni 🤍