Počinjem misliti da je najlakše ljudima da me izostave iz svega. Počinjem misliti da prijatelji više nisu ono što su bili. Ne znam više ni sam. Valjda je uvijek najlakše tako bilo. Šta znam.

Najlakše je sa mnom. Reći meni ne, reći da ne možeš, ne biti tu za mene. Jer ja sam takav. Ne ljutim se ja "bolan" na sve to. Što bi se ljutio? Prošao sam i više od vaših "ne, ne mogu, nemam vremena". Navikao sam više da me primjete samo oni istinski i pravi ljudi.

Tamo negdje osjećam da postoji nešto što me vuče naprijed ali ne znam šta. Da li je to Jasmina? Aljoša? Džejla? Plenum? Ne znam šta je. Ali sam siguran da kada mi je najteže bilo, da me nešto povuklo prema gore. Možda su Nataša i Ivana?

Nisam to ja ako se naljutim na nekoga niti se uopšte ja mogu ljutiti na ljude. Sve što čine, razumijem. Nisam ja centar svakog svijeta pa da se oko mene sve vrti. Imaju i oni živote svoje. Teško mi se naljutiti na nekoga. Više sam lagan po tom pitanju. Možeš mi vala sve. Samo nemoj na porodicu i na najbliže ljude. To me boli.

Ne znam koliko su ljudi oko mene toga svjesni. A možda i nisu. Ko će ga znati?