Čekao sam njen poziv danima. Ipak, do mene nije ni dolazila najmanja zraka Sunca, najmanji šum, a kamoli njen glas. Mislio sam da je u gužvi, da će nazvati, ali nije. Niti je bila u gužvi. Niti je mislila da me nazove.


"Eh živote tugo"... Pomislio sam na pisma. Ako joj napišem pismo kao što Čola kaže "Pisat ću joj pisma duga".. Možda se javi. Možda odgovori. Brzo sam odustao shvatajući da bi i taj trud mogao pasti u vodu.

Ako se ne javlja sa razlogom je. Pustit ću je da uživa u životu. Tako je i bolje. Naprotiv, svaki dan je gledam u onoj skoro srušenoj zgradi što se fakultetom zove. Ubija me iznutra.

Prolazimo jedno pored drugog. Ma, ni "ćao" za "ćao" da kažemo jedno drugome. Što ti je život. A nekada smo se javljali i bez nekog povoda. Eto, bilo nam zanimljivo.

Teško je kad nekoga gledaš tako, a do jučer ste skoro pa zajedno bili. Kako se sve okrene u minuti.

Neko je jednom napisao "Dopusti mi da te volim najbolje što mogu, jer ako mi ne dopustiš, neću znati kako je tebe voljeti i ubijat će me to. Dopusti mi da te ne zavolim pretjerano mnogo, jer ako te takvu zavolim i ti me ostaviš, neću moći to podnijeti i ubijat će me"

A mene? Mene izluđuje svaki dan. Mira mi ne da. Tako ti je kad' si baksuz u ljubavi.