Kažu da blizina nema veze s kilometrima, ali kakav je osećaj biti razdvojen od najbližih? Normalno je da nam se putevi razdvajaju kako odrastamo. Selimo se s roditeljima, a kasnije osnivamo svoje porodice i osamostaljujemo se. Neki od nas samo promene stan ili kuću, dok drugi promene mesto, grad ili čak državu stanovanja.

Da li fizička udaljenost može da utiče na odnose tako što će ih oslabiti – ili možda ojačati? Da, šanse da se desi jedno ili drugo su stopostotne. Kada ne vidimo nekoga dugo, mnogo toga se menja. Menja se osećaj, emocija, i pitanje je da li smo dovoljno jaki da prevaziđemo udaljenost od porodice. U većini slučajeva sve se stiša, oslabi, nekako se naviknemo da živimo bez njih – ali uvek ostane onaj grč u stomaku i misao o njima: da li su dobro, šta rade, kako im ide u životu, da li su se snašli...

Odnosi jačaju kada postoji komunikacija i kada se trudimo da zadržimo sve kako je bilo – bez obzira na to što najbliži nisu fizički prisutni – da bismo, kada se ponovo sretnemo, sve to pretočili u jedan snažan zagrljaj koji govori: "Tu sam, uvek sam bio tu i uvek ću biti tu." Do slabljenja odnosa i prestanka komunikacije dolazi kada jedna ili obe strane iz nekog razloga izgube volju ili želju da se čuju, ili kada se u porodici dese situacije koje ih razdvoje na duži period, pa izgube svaki kontakt.

Meni se, nažalost, desilo ovo drugo. Kada su se neke stvari izdešavale, bila sam dovoljno mala da nisam razumela, niti sam se pitala. A sada sam dovoljno velika da mogu da razumem – i da se trudim da sastavim ono što je neko drugi rastavio.

Dvadeset pet godina kasnije desio se razgovor, koji je trajao oko sat vremena – možda i više, ne znam – vreme je stalo. Vreme je stalo, a osećanja su se vratila. Iako sam tada bila mala, bila sam svesna ko su oni i šta mi znače, ali nisam mogla da verujem da će se toliko godina kasnije taj osećaj vratiti – i to udvostručeno.
Zašto nismo komunicirali sve te godine? Šta se desilo, kako se desilo, zašto smo dozvolili da tako ostane? Iskreno – više nije ni važno. Ono do čega mi je sada stalo jeste da mi se vrate. Da mi se vrate najbliži, da komuniciramo, da se viđamo, da nam se deca igraju zajedno, da znaju da tamo negde imaju tetku koja ih beskrajno voli i koja će uvek biti tu.

Preplavile su me emocije. Toliko toga smo propustili. Ne možemo da nadoknadimo izgubljeno, ali možemo da se trudimo da ubuduće zajedno rastemo i ne dozvolimo da nam se ponovi ono što su drugi zamislili – već da nam se događa samo ono što sami isplaniramo.

Prava bliskost nije u svakodnevnim susretima, već u osećanjima, emociji i posvećenosti da ostanemo blizu iako smo daleko. Možda ne pijemo kafu za istim stolom svaki dan, možda nećemo ni u skorije vreme, ali kada ti kažem da mi je stalo i da te volim – znam da osećaš isto. I to mi je sasvim dovoljno. Za sada, za sutra i za uvek.