Nije stvar u seksu.
Nije stvar ni u slobodi, ni u modernim vrijednostima, ni u feminizmu, ni u muškoj hladnoći, ni u ženskoj emotivnosti.
Stvar je u tome što se svi bojimo da priznamo da nam treba neko.

U vezama danas više niko ne voli prvi.
Ne šalješ prvu poruku.
Ne tražiš objašnjenje.
Ne pitaš gdje je bio, s kim je bio, ni zašto se odjednom javlja tek poslije ponoći.
Jer ako pitaš — izgledaš kao da ti je stalo.
A stalo ti je, ali to ne smiješ da pokažeš.
Jer ako pokažeš, gubiš.

Veze danas nisu odnosi. One su nadmudrivanje.
Ko će duže da ćuti.
Ko će sporije da odgovori.
Ko će više da se pravi da mu nije stalo.

Mi više ne gradimo ništa.
Mi listamo ljude.
Swipe desno, swipe lijevo, pa nazad na starog, jer je poznat. Pa opet bježimo, jer ne znamo šta ćemo s bliskošću kad se stvarno pojavi.

Intimnost nas plaši.
Golotinja više nije problem. Skidamo se lako.
Ali ko će da skine dušu? Ko će da prizna da se noću okreće prema praznoj strani kreveta i da to boli?

Danas se niko ne viđa, ali svi se povremeno jebu.
Viđanje je old school, a „neobavezno“ je novi luksuz.
Kažeš joj da ti ne treba veza, a onda je grliš cijelu noć i ljubiš po čelu.
Kaže ti da ste prijatelji, a onda ti šalje poruku u 2 ujutru: „Mogu li da dođem?“

I svi kao nešto znamo.
Mi smo ta navodno pametna generacija — čitali smo psihologe na Instagramu, znamo šta je anksiozni tip privrženosti, znamo da se nećemo vezati jer „radimo na sebi“.

Radimo na sebi, ali spavamo s nekim koga ne možemo ni da pogledamo u oči nakon svršavanja.

I što je najgore — pristajemo.
Jer bolje i to nego ništa.

Ljudi danas ne traže ljubav.
Traže distrakciju.
Traže nekoga da im digne ego, da im potvrdi da su poželjni, da im na minut ućutka tišinu u glavi.

Niko nikog ne pita „jesi li ok?“.
Pita se „kad si slobodna?“

I tako se vrtimo u krugu seksa bez obaveza, emocija bez sigurnosti, bliskosti bez istine.

Veza više ne znači zajedništvo.
Veza znači da si ti dostupan kad je njoj dosadno, i da je ona spremna kad ti proradi glad.
A kad se neko stvarno pojavi i poželi više — bježimo.
Jer nismo mi za to.
Mi samo volimo ideju ljubavi.
U praksi — samo želimo da se jebemo i nestanemo.

Sve je neobavezno.
Ne zovemo to vezom, jer „ne volimo etikete“.
Ne kažemo da smo povrijeđeni, jer „ne želimo da izgledamo slabo“.
Ne pitamo „gdje ovo vodi“, jer znamo da ne vodi nigdje.

U stvari — veze 21. vijeka su samo usamljenost pod drugim imenom.

I svi sve znamo.
Znamo da lažemo kad kažemo da nam to odgovara.
Znamo da nije dovoljno.
Znamo da hoćemo više.
Ali nećemo prvi da tražimo.
Jer je strašnije biti odbijen, nego ostati u vezi bez imena.

Zato što je ljubav postala slabost.
A slabost danas niko ne prašta.