7 dana te nema. Samo čekam da se pojaviš, ali u nekom dijelu sebe znam da je to nemoguće. Boliš, dušo smirena. Ne prolaziš ali nimalo.

Ne jedem redovno, ne pijem redovno, samo šutim i tjeram ljude od sebe. Tebe čekam, a nema te. I ona masa ljudi što su bila tu, sada više nisu. I to mi je okej.

Postalo mi je više svejedno za sve. Za život, za odluke, za društvo, poziciju.. Osjećam se iznemoglo, iscrpljeno i samo čekam da upadnem u tu "rupu" bez povratka.

Dušu ništa ne smiruje, pa niti poruka od bilo koga, pa čak ni od Alje. Jednostavno nemoguće je.

Čekam te, a znam da nećeš doći. Onog jutra prije 7 dana je sve stalo. Sve sam izgubio a da nisam još ni svjestan. Bježim od svih, nisam više isti. Noći su teške zadnjih 7 dana, ne spavam redovno, na mislima si mi. Kako bez tebe? Snage nemam više.

Ne jedem, ne pijem redovno, samo gledam u tu jednu tačku na zidu i mislim o tebi. Kontam, hoće li moje vrijeme doći?

Samo da ti još jednom čujem glas. Da čujem upit za nas kotlare kako si nas zvao.

Sve se promijenilo od kada te nema. Otac ne priča mnogo, ne spava, ne jede. Majka isto,samo krije od nas.

Brat i ja ne spavamo redovno, ne jedemo, niti pijemo redovno, ne izlazimo uopšte. A komunikaciju smo smanjili sa svima. Uvidio sam ko su pravi prijatelji, samo.. kakve to veze ima? Tebe nema.. i to će da boli iz dana u dan.