Veliki pozdrav dragi čitaoci javlja se vaš najdraži rep kolumnista Frenkoza. Nije me bilo par dana zbog prehlade koja se i dalje vuče, ali pisati se mora. Svijet ne čeka nikog, tako da ustaj sine, neće se kafe same ispijati! I kakav je ovo virus što nas je sve pomeo? S kim god sam pričao, ili je bio bolestan, ili je još uvijek bolestan. Neka blaga temperatura koja te neće ni pokositi, ni popustiti. Samo nešto melja. Kosti bole, mišići bole, samo ležiš po kući i stenješ. Hvala Bogu na medicini i farmaceutima. Čovjek se zapita: kako li je tek ljudima koji se bore sa rakom!? Kakvi su to tek bolovi? Ili, sjetite se neke scene iz filma gdje nekog zarobljenika muče da im otkrije gdje se nalaze ostali članovi njegove jedinice. I on se kao opire, pljuje im u lice i govori nešto tipa „ubijte me, al’ neću izdat svoju braću!“. Buraz, ja bi odao i mater i oca,
ženu, djecu, dao bih ti šifre svih mojih profila, kodove bankovnih računa, samo nemoj da me mučiš! Ljudi smo, dogovorićemo se. Neki ljudi su prosto osjetljivi na bol. Ali opet nećemo nikada znati dok ne dođemo u takvu poziciju. Možda bude baš obrnuto. Možda baš tada upoznamo neku novu stranu sebe i u nama proradi heroj.

Svi mi mislimo o sebi da bi prvi uskočili u ledenu rijeku da spasimo cukicu, ali da li bi to stvarno učinili? Zamislite ledenu vodu, pa onda mokre stvari na sebi; skvasili bi novčanik i dokument. Sjetite se onda na koliko šaltera morate otići da bi ponovno izvadili ličnu i vozačku. Mobitel bi upropastili, izgubili bi sve lozinke i brojeve. Valja onda ganjati novi broj, pa sve kontakte ponovno unijeti, pa javiti se svima da imate novi broj. I sve ovo samo ako preživite. Zamislite da skočite za nekim cukom i voda vas odnese, a cuko ispliva na obalu samo par metara niže. Na kraju krajeva, čiji je to cuko? Možda ima buhe, možda ima bjesnilo, možda vas ugrize, pa morate doktoru po tetanus. Možda dobijete upalu pluća. Milion pitanja i dilema. Ali kao što rekoh, nikada ne znamo dok se ne nađemo u takvoj poziciji.

Kad god treba učiniti dobru stvar neki glas u nama nađe milion razloga da je ne učinimo. Kada treba donirati novac proradi škrtost. Zašto bi dao nekome pare kad pare trebaju meni? Nisam ja milioner da bacam pare! I kod koga će te pare završiti, na šta će ih potrošiti? Onaj momak na semofaru što prosi je sigurno narkoman, i znam ja na šta će on to potrošiti. Na kraju, šta ćemu ta moja markica značiti? Nije da će ga spasiti sa ulice i riješiti mu probleme. I ovi što doniraju novac čine to samo kako bi ih mi vidjeli i rekli:”Jao, vidi jesu fini!”. U Americi milioneri doniraju pare humanitarnim organizacijama kako bi dobili poreške olakšice. Pa nismo mi glupi! Oni fola filantropi, ma hajte molim vas! Pa što meni nikad niko nije pomogao i dao sto maraka? I tako sve u krug. Na kraju je najbolje da sjediš kući, gledaš svoja posla, budeš škrt i pustiš druge da spašavaju svijet.

No, sreća je što ima ljudi koji ignorišu taj glas i prekinu začarani krug. Vidjeli smo ih u Jablanici i Kiseljaku nakon poplava, i viđamo ih svaki dan na ulici. Ne nose plašt kao Supermen i nisu bogati kao Bruce Wayne, ali opet daju i pomažu. Možda baš tvoja donacija završi u rukama osobe koja renovira kuću nakon poplav,e a spašeni cuko obraduje djevojčicu koja ga je izgubila.

Uglavnom, odlutah ja daleko. Mora da su mi podmetnuli nešto u ovaj Brufen. A i ovoj zimi nikad kraja. Napravite neki fini čaj, obucite debele čarape i budite mi zdravi. Lahko ćemo za ostalo!