Uhapsiše ovog, pa onog.
Neko metar drva, neko metar miliona.

A mi? Kudimo drugog, tuđi prljav veš iznosimo na vidjelo a za svoje greške šutimo i pravimo se da se nisu ni desile.

– Što ne osudite ove što kradu narod godinama? Uhvatili ste jadnog čovjeka za 50kg nekakve droge. Pusti ga neka zarađuje, sve ga je to država natjerala!

Mentalitet za koji još nemam objašnjenja.
U prebacivanju loptice na drugu stranu smo majstori, a samo je Damir teniser od svih danas.

Ne bi li nam bilo bolje kada bismo svi krenuli od sebe i svog dvorišta?
Malo počisti, pometi, pa da sve to iole izgleda usklađeno i lijepo. Možda bi i komšija slijedio naš put, pa i komšija do, pa i onaj sljedeći. Čak ni tada preko ograde ne treba viriti u tuđu avliju.

Pusti.
Ti goni svoje, a ostali neka izaberu kako će.

Zatrovani smo mržnjom i u naletu bijesa osuđujemo tuđe nedostatke u nadi da ćemo nadoknaditi vlastite.
Kao da to tako funkcioniše. Kao da je sve tako jednostavno.

Počisti. Pometi. Uradi što je do tebe.