Jelena:

Bravo! Oko uništavanja identiteta se apsolutno slažem, a oko razlika civilizacija i podcivilizacija može mnogo da se priča, ali razlike jesu veoma uočljive i u tome i jeste čar. Ne kažem ja da ljudi treba da se stope, već da treba da se razumeju međusobno i da prihvate svoje razlike, a to je veliki posao. U principu je to bila poenta te poruke na koju si odgovorio - gašenje plamena konflikta.

Juče sam imala konverzaciju o uplivu kapitalizma u Srbiju još od Titove smrti i uvođenja novih zakona krajem 80ih godina.
I jeza mi je prošla kroz kičmu, prosto je žalosno šta su nam sve uradili, sve što su rekli da nas prevare. Ne znam kako uopšte da sročim osećaj vezan za to, jedino kao očaj...

Armin:

Smatram da su sva dešavanja pred ratove 90ih i potonji raspad Jugoslavije ušla u domen teorija zavjere, gdje istina postoji još samo u tračcima, kao prašina na svjetlosti. Upliv kapitalizma bi bio neminovan i da je Jugoslavija preživjela porast nacionalizma, uticaj međunarodne zajednice (kakav god isti bio) i odumiranje kulta ličnosti maršala Tita.

Ja ne vidim potrebu da se o tome više uopšte raspravlja. U kontekstu sadašnjosti Jugoslavija i Tito su samo uspomene, ali ne i polazna tačka za budućnost.

Jelena:

Kult Tita je svakako morao da odumre jer takve stvari jednostavno tako funkcionišu, ali ekonomska politika...ne bih rekla, barem ne na način na koji se to desilo sa Srbijom.

Sve što se izdešavalo, rat, zločini, pljačka i ubijanje na sve moguće načine tu je buknulo ono što se tako lepo krilo u
mirnoj Jugoslaviji.
Ti ideali mogu da nastave da žive, ja mislim da ne moraju samo u glavama sledbenika određenih moralnih načela i tome slično, već zaista verujem da je moguće živeti u složnoj zajednici samo da želimo dovoljno, ali nekima je veoma teško da to razumeju, a drugima i nemoguće. Mislim da si shvatio moje viđenje situacije do sada. Jugoslavija je vlažni san dobrog dela levice, a ja volim tu ideju u negde 75% jer ima mana definitivno, ali prosto, volim je i jeste donekle san koji želim da živim.

Armin:

Nekoliko puta sam se zatekao u razmišljanju kako bih, da je putovanje kroz vrijeme moguće, najprije posjetio Jugoslaviju 60ih, prevashodno kako bih razlučio šta je mit, a šta istina i kako je tada funkcionisala država čiji će raspad započeti svega dvadesetak godina kasnije.

Činjenica je da je Jugoslavija bila znatno funkcionalnija od svojih autističnih naseljednica, ali je i sam komunizam djelom zaslužan za njen raspad.

Ideologija je nažalost imala primat nad ekonomijom i društvenim razvojem, a JNA koja će kasnije svesrdno pomagati smrt svoje majke, bila je najglomazniji proizvod zvanične državne ideologije.

Žalosno je da nijedna od 6 republika nije ništa naučila od Jugoslavije, barem u pogledu diplomatskih odnosa i saradnje sa vanjskim partnerima.

Jelena:

Naravno da ideologija predstavlja prioritet, upravo u tome i jeste poenta, samo je način sprovođenja velika stvar i veliko pitanje, uvek. Prosto, moraš da budeš dovoljno pametan i sposoban diplomatski da bi mogao da sprovodiš najrazličitije mere uz socijalističke. Polako, relativno suptilno, tako da ne probudiš 'velesile zapada'.

Stava sam da je mnogo toga samo bilo sakriveno i funkcioneri su nakon raspada samo prekinuti u radnjama, narod ništa nije znao o politici federacije pa nije mogao ni da utiče na pravilan način nakon raspada, pogotovo jer nismo bili naviknuti na izbore. Ljudi su recimo kod nas samo glasali za ono što je zvučalo kao nastavak iz socijalizma u komunizam, u smislu reintegrisanja federacije to jest zajedništva.
Ništa ništa NIŠTA, jedna velika nula jer smo pod Osmanlijama poprilično nazadovali. Prilike za učenje o demokratiji nije ni bilo, čak ni nakon uzdizanja Kraljevine Jugoslavije.

Armin:

Dva najmalignija uticaja na mentalitet, način života i cijelokupno postojanje na Balkanu su uticaj Osmanlija i komunizam. U filmu Profesionalac postoji jedan prikladan citat za prethodno spomenuto:

Prirodi je trebalo 40 miliona godina da od majmuna napravi čovjeka, a komunizmu svega 40 da od čovjeka napravi majmuna.

Ostavimo li po strani činjenicu da je scenario napisao zakleti monarhista - Dušan Kovačević, sve što je napisao je tačno, a evo i zašto.

Osmanlije su sa sobom donijele novu religiju, arhitekturu i higijensku osnovu svakodnevnog života, ali je njihova imperija počela da slabi u razvojnom pogledu onda kada je ostatak Evrope počeo ubrzano da se razvija. Svi pokušaji modernizacije bili su minimalni i nisu dolazili od zvanične vlasti, već od pojedinaca. Turci nisu otjerani zbog toga što je narod ili raja prepoznala da pod njihovom vlašću nema napretka, već zbog toga što su bili Turci. Najbolji primjer je stil oblačenja srpskih voždova nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, jer su im od srpstva ostali samo opanci, ako i toliko. Dobar primjer je i Konak kneginje Milice u Beogradu, koji je potpuno uređen u orijentalnom stilu. Bilo bi sjajno da su nam Turci u amanet ostavili samo ono najbolje od svoje kulture: arhitekturu, gastronomiju i estetiku življenja, ali ne i generacijski javašluk, institucionalizovanu prevrtljivost i urođenu sklonost autodestrukciji. Uticaj Osmanlija nikada neće biti iskorijenjen, osim ako se imperijalizam takvih razmjera ne ponovi nekad u budućnosti, pa da dolaskom nekih novih osvajača doputuje i promjena mentaliteta. Sumnjam da će se išta iz prethodnog reda desiti, ali živi bili pa vidjeli.

U slučaju komunizma ili preciznije titoizma, anomalije su ostale prisutne na psihološkom nivou. Prosječan stanovnik teritorije od Triglava do Vardara ostao je zarobljen u patologiji počivšeg režima. Strah, stalno iščekivanje promjene bez odgovarajućeg djelovanja i kompleks niže vrijednosti trajna su zaostavština nekadašnje Jugoslavije.

Povratna evolucija unazadila je svako postjugoslovensko društvo za barem 100 godina, od kojih smo već 30 bacili u vjetar pokušavajući da se snađemo sa u novim vladajućim režimima. Titoizam je svojim nasljednicima učinio ogromnu uslugu srozavajući stanje duha i svijesti na nivo majmuna.

Jelena:

Priča o komunizmu je za mene mač sa dve oštrice iskreno, jer ga donekle podržavam, iako ne u obliku u kom se navodno ostvario do sada(iako se ni o od ostvarenja komunizma nije desilo za istorije ljudske rase).

Što se tiče obrazovanja i napretka, šta reći? Ne bih rekla da su Turci ikada mogli da nas oplemene bilo čime, osim recimo u vreme Sokolovića, ali znaš, ne mogu da zamislim da je bilo gde, bilo kada imperijalizam i kolonijalizam doneo dobro, pa čak i ako je društvo bilo obogaćeno nekom vrstom lepih stvari koje tu nisu postojale ranije. Previše problema ide uz to 'lepo' da bi ono imalo vredelo, razumeš na šta mislim? Pa čak i Evropa i njihov razvoj, na primjer u vreme renesanse, opet se tu širi uticaj na okolinu i, iako to jeste jako lepo iz umetničke tačke gledišta, opet mislim da je nekako zahvalnije pustiti svaki narod da se razvija svojim tempom, a napredak promovisati. Jasno mi je da je to što ja predlažem u principu širenje određenih uticaja, ali daje nekako veći izbor, nema nametanja, već jednostavno pokazivanja rezultata i razvoja kultura sa različitih podneblja. To mi ima toliko više smisla i toliko mi deluje lepo, raznovrsno i otvorenog tipa, daš narodu šansu da se sam ostvari u nekom pogledu, da se razvija. Šta određeni narodi osmisle, to je ono što treba širiti kao multikulturalni uticaj.

Korupcija i njeno uvlačenje u društvo pod Osmanlijama zvuči kao veoma realna mogućnost odnosno kao činjenica štaviše. Sviđa mi se taj koncept, ali prenošenje orijentalne kulture i ta lepota na našem podneblju - ne bih rekla. Znam da sam već dovoljno istakla mišljenje prethodnim porukama, ali nikad dosta isticanja da - ono što je preneseno kroz imperijalizam nije vredno kao identitet naroda. Ako ti se neko meša u kulturu i menja je, za mene je to možda čak najviši čin ponižavanja naroda. Možda preterujem i možda sam subjektivna, možda čak zvučim kao desničar i žao mi je ali iskreno sam spremna na tu žrtvu. Ako ti neko preuzima i BRIŠE kulturu, kao da te skida i ostavlja golog, bez ičega, samomo te lišava osećaja pripadanja, razumevanja sveta na određeni način, osećaja ličnog identiteta stečenog kroz zajednicu i ljubav...život sa svojom porodicom, prijateljima komšijama, narodom koji voliš. To mi doslovno budi osećaj nacizma, osećam kao da su nam uradili nešto slično Hitlerovom poduhvatu, samo mnogo sporije i bolnije.

Turci su u tom pogledu postigli najviše.
Mentalitet nam je postao urođen, mi smo robovi Armine, to nam je identitet i treba nam čizma.



I jedno vreme je ta čizma držala stvari pod kontrolom, barem donekle. Valjalo je ono što nije za vreme Turaka, a ono što su nam Osmanlije ostavile 'milosrdno' (ispovedanje naše vere kao) komunisti su oduzeli.
Dakle obrnuo se pun krug, sve što je moglo da se sjebe, sjebalo se, ali bez obzira na dobre ili loše promene, mentalitet robova je ostao i ne menja se, a o prostakluku da ne pričam.