Užegli trotoari, spržen mozak i znoj što ključa na čelu koje se tek počinje znojiti. Miris spalijandera i izgorjelih travki nagovještava ništa drugo do safunjanja i ovog ljeta. Raja na sezoni, haveri po poslovima, a društva nigdje. Pa čak ni na tradicionalnoj nedjeljnoj kafi. A ja ko miš, skriven u kući do večernjih sati — sve dokle sunce ne zađe.

Taksista me neki dan pere, i hajd’, rekoh, da i njega ispoštujem. Saslušam momka. Momak razočaran — našim djevojkama. Kaže vako: "Nije se to prije vako gledalo. Ko ima auto, ko ima para... niko nije imao." Očigledno razočaran u društvo. I šta mu ja tu nadalje imam pridike kojekakve držati? Rekoh mu: “Jašta radi.”

A dame, moram vam reći — sve ste prekrasne. Doista jeste. Nemoguće vas je zapaziti, a još teže se za vama ne okrenut. Vaše ljetne odore nisu džaba opjevane. Drugi iskaz bi vam samo umanjio vrijednost, kao i daljnji govor. Međutim, moram primijetiti: vaš hod je elegancijom protkan kroz revijeru. A dosta se zatrle. Vjerujem da je i to posljedica nas samih — kakvi frajeri, takve i djevojke. A mi, ni ‘f’ od frajera nismo.

Naj(ne)zgodnije ste. Ljeti, prosto, dobijete neke posebne moći zadržavanja pažnje. I naravno, svako potiskivanje požude u ovom kontekstu predstavljalo bi digresiju samog karaktera. Kao i potiskivanje svega što požuda prouzrokuje.
Pri osvrtu, zaključio sam da sam dobijao dvadeset feniga svaki put kad sam otvoreno stavio srce na rukav — i popušio foru. Imao bih marku. Jednu jedinu. Nije puno, ali čudno što se pet puta dogodilo.

Pa ako je ovaj grad ispunjen hazlama, nazovimo ih opcijašima — to su ti kojima se veo s očiju skinuo, pa raskrinkali besmisao u radnom aranžmanu. Crnčenje za nekog. Apsurd. Ljudi koji su od škole apsolvirali samo pojam kotiranja, i ne misli se na tehničku vještinu. Nije ni čudno, ni iznenađujuće, da vi znate s nama kako treba. I kako ne treba.
**Nađem se na nekom afteru, s komšom i njegovom dugogodišnjom djevojkom. Sjedimo tako, vrti se priča u krug, sve dok me ova ne pogleda skroz ozbiljno, zastane, i usredočeno pita:
— Znaš li ti, Džemaluddine, šta ti ta bubuljica na nosu znači?
Rekoh da ne znam.
— Nej*bica, moj ti. Jebeš li ti šta?
Ej.
Podugo ga razvukoh, pa rekoh:
— Moja ti, ne j*bem ni sebe u zdravu pamet više.**

I dogodine će raja ići na more. Na pet dana pauzirati svoj život i asimilirati se laganijem načinu življenja. A gled’o sam i kontra situaciju — kad turisti dolaze vamo. Te najvolim. One fol lude. Oni što traže epinefrin u svakoj interakciji. Jedna takva je nedavno uhapšena u Novom Sadu. Došla je i ta informacija do mene. Kaže — super iskustvo. Nekome i jeste. To je ključna razlika.
Mi smo ti koji ostajemo. Koji pišu tekstove po žegi, jer se negdje frustracija i iznemoglost mora iskanalisati. Raja će ići na more. A ti se, Muzafere — safunjaj.

*ee